Reč je o jednoj do te mere prokazanoj metodi da se više ne usuđujemo da joj ime spomenemo. Nakon što je Evropska unija u junu otvorila procese za prekomerni deficit protiv sedam zemalja članica, zahtevajući od njih da, pod pretnjom sankcijama, prilagode svoju potrošnju, komesar za ekonomska pitanja, Paolo Đentiloni, žustro se branio od optužbi da se ponovo zavodi režim štednje. Nakon „darežljivih izdataka“ tokom pandemije kovida, Brisel sada zahteva izvesne napore, ali „ne smemo mešati štednju i razboritost u potrošnji, na koju su se zemlje s visokim deficitom i dugovima obavezale“ (Il Messaggero, 20. jun). Kako bi zamaskirala preporučeno smanjenje javne potrošnje za 2025. godinu, u iznosu od 40 milijardi evra, francuska vlada će nekoliko meseci kasnije zato početi da govori o „budžetu oporavka“, „odgovornosti“ i „istine“. Njihove italijanske kolege, koje planiraju da u narednih sedam godina sprovedu godišnja smanjenja od po 13 milijardi evra, govoriće o „putanji prilagođavanja“. Izraz je zabranjen čak i u Kvebeku, gde je, uprkos najavi nekoliko ministarstava da će se sprovesti zamrzavanje zapošljavanja, predsednik Odbora za trezor ostao uporan: „To nije tačno, nema govora o štednji“.
Tako izgleda njen povratak. Ne u vidu šok terapije, već postepeno, diskretno, gotovo stidljivo. Mnogo se toga promenilo od terapije kojoj je jug Evrope bio podvrgnut nakon finansijske krize iz 2008. godine, zbog čega je o ovom receptu prestalo da se govori. Svi su videli njegov učinak u Grčkoj: eksplozije nezaposlenosti, samoubistava, zavisnosti od narkotika, smrtnosti novorođenčadi, HIV infekcija, tuberkuloze itd. Brisel je pozivao na strpljenje. Grci su čekali i gledali kako im se zemlja pretvara u Airbnb kompleks za bogate Evropljane. Petnaest godina kasnije, štednja je i dalje na snazi. Bruto domaći proizvod (BDP) i dalje je za četvrtinu ispod nivoa na kom je bio pre krize, kao i prosečna godišnja zarada, a iznos javnog duga je (…)
