Ponovni izbor Donalda Trampa, koji je ovaj put imao prednost i u ukupnim glasovima nad protivkandidatkinjom, odražava značajan pomak birača iz kruga radničke klase ali i mladih i Latinoamerikanca ka Republikanskoj stranci. Iako je razlika između dva kandidata bila manja od 2% biračkog tela, demokrate ne uspevaju da se oslobode slike elitističke, urbane i isuviše obrazovane stranke. Pritom, Donald Tramp se ovaj put u Belu kuću ne vraća kao osobenjak koji tek stupa na političku scenu ne znajući gde bije. Osam godina nakon što je odneo prvu pobedu, njegova glasačka baza je veća, a skupštinska većina stabilnija. Oko sebe je okupio tim lojalista koji neće pokušavati da obuzdaju njegove impulse, pa ni one diplomatske. Kako je takva osoba mogla biti izabrana za predsednika najveće svetske sile? Ukoliko želimo da proniknemo u pobedu Donalda Trampa, moramo uzeti u obzir ono što ona odražava, odnosno sve veću podeljenost u američkom političkom životu. Između 1994. i 2014. se udeo republikanaca koji u demokratama vide „pretnju za dobrobit zemlje“ više nego udvostručio, prešavši sa 17% na 36%; isti trend je vidljiv i među demokratama od kojih je 16% republikance smatralo pretnjom 1994. prema 27% dvadeset godina kasnije.
U tom smislu, nisu nerazumljive tenzije koje su pratile izborni proces, kao i drugi podaci koji pokazuju da američko društvo nikada nije bilo podeljenije u savremenoj istoriji. Kako smo došli u ovu situaciju i koji su sve izazovi tog društva danas, obradićemo u nekoliko tekstova ispod, koji čine deo našeg velikog dosijea o političkim i društvenim rascepima najdominantnije države sveta.
