Označavajući ubistvo motivisano mizoginijom, reč „femicid“ se prvo pojavila u anglosaksonskim zemljama. Latinoamerička feministička misao i akademska zajednica su joj kasnije dale šire značenje. Njeno uvođenje u Francusku pratilo je ograničavanje na sferu bračnog nasilja, što deo feminističkog pokreta danas preispituje.
„Quiproquo, nesporazum iz strasti“ (Rock & Folk, oktobar 2003). „Voleli su se do ludila“ (Paris Match, 31. jul 2003). Kada se, dve decenije kasnije, osvrnemo na članke posvećene ubistvu Marije Trentinjan od strane Bertrana Kanta, možemo da vidimo koliko se promenio odnos medija prema muškom nasilju nad ženama. Glumica, preminula zbog edema mozga 1. avgusta 2003. godine, bila je zlostavljana godinu dana od strane muzičara, svog partnera. Većina novinara ignorisala je istorijat prethodnog nasilja. S druge strane, ljubavni život preminule detaljno je analiziran, kao da predstavlja dokaz protiv nje. Samo jednu generaciju kasnije, leta 2023, ovaj slučaj je obeležen velikim godišnjim pomenom, u formi jedne vrste medijskog mea culpa. „U to vreme, termini kao što su ‘ljubomora’ i ‘zločin iz strasti’ korišćeni su, kao da pravdavaju tragediju“, priznali su 31. jula 2023.godine na televiziji France 2. Ouest-France (1. avgusta 2023) piše: „Femicid koji tada još nije imao svoje ime“.
Pre nego što je postao prihvaćen u medijskom prostoru, reč je prošla dug i vijugav put kroz vreme i prostor. Istoričarka Lidija Bodiju i njen kolega Frederik Šovo pronašli su prvi trag reči u francuskom jeziku još u 17. veku, u drami Les Trois Dorotées, ou Le Jodelet souffleté, dramaturga Pola Skarona. „Tamo se u tvojim očima rađa femicid,“ kaže jedan lik, opisujući ponašanje muškarca spremnog da grubo maltretira svoju suprugu. „Da bi gledaoci razumeli, reč je morala biti u upotrebi“, smatraju istraživači sa Univerziteta u Poatjeu.
Na prelazu u 20. vek, reč se ponovo pojavljuje u tekstovima Ibertin Okler. Ova pionirka borbe za pravo glasa žena već je usvojila reč „feministkinja“, koja je dugo bila mizogina uvreda, rado korišćena od strane sina Aleksandra Dime.
Manje je poznato da je Okler takođe dala reči „femicid“ njeno savremeno značenje. U članku iz novembra 1902. godine, ova novinarka na stranicama dnevnog lista Le Radical brani pravo na razvod: „Kada ovaj femicidni zakon bude ukinut, kada muškarac i žena u braku budu dva ravnopravna i slobodna partnera, više nećemo brinuti za sudbinu žene zbog razvoda na zahtev jednog od supružnika“.
Termin nestaje da bi se ponovo pojavio sedamdeset godina kasnije, na marginama institucionalnog feminističkog pokreta, povodom održavanja Međunarodnog tribunala za zločine protiv žena. Ovaj događaj, simbol „drugog talasa“ feminističkih pokreta je usmeren na seksualnost i porodično nasilje, dok se prvi talas više fokusirao na pravo glasa – koji je sada donekle zaboravljen. Tribunal je održan od 4. do 8. marta 1976. godine u Briselu, gde se okupilo blizu dve hiljade aktivistkinja iz Evrope, Severne i Latinske Amerike, Mozambika, Jemena – iz ukupno oko četrdeset zemalja. „Nije reč o pravnoj instituciji, već o tribunalu mišljenja, u duhu suda kojim su predsedavali [filozofi] Bertran Rasel i Žan-Pol Sartr u vezi sa Vijetnamom“, navodi Milen Le Gof, kustoskinja izložbe posvećene ovom događaju na Université des femmes (Ženski univerzitet), u Briselu.
Tamo su teme bile: zločini počinjeni u seksualnom kontekstu, isključenja žena iz administrativnih konkursa, dvostruka ugnjetavanja (kao žena i kao migrantkinja) i mnogih drugih problema koji će oblikovati feminističku agendu narednih decenija. Simon de Buvoar je ovaj tribunal pozdravila kao „početak radikalne dekolonizacije žena“. U jednom pismu, filozofkinja je ohrabrivala žene: „Govorite jedne drugima, govorite svetu, osvetlite sramne istine koje polovina čovečanstva pokušava da sakrije“.
Prikupljanje ovih priča postaje dokaz kontinuiteta nasilja, pojam koji će u osamdesetim godinama obrađivati britanska sociološkinja Liz Keli. Femicid predstavlja vrhunac tog procesa. On je bio tema poslednjeg dana tribunala, kada je anglosaksonska istraživačica Dajana E. H. Rasel (1938–2020) predstavila izveštaj o načinu kvalifikacije bračnih ubistava. Na žalost, o ovom pionirskom govoru u arhivama tragova gotovo da nema.
Knjiga Femicide: The Politics of Woman Killing (Twayne Publishers), koja donosi prvu teorijsku osnovu ovog pojma objavljena je 1992. „To je ubistvo žene zato što je žena“, u uvodnom delu navodi Dajana E. H. Rasel, ona je kourednica ove pionirske knjige zajedno sa britanskom kriminološkinjom Džil Redford. Poglavlje „Seksistički terorizam protiv žena“, koje piše sa Džejn Kaputi, pruža široko shvatanje pojma: „Femicid je ekstremni oblik antiženskog terora, uključujući raznovrsna seksualna i fizička nasilja, kao što su silovanje, mučenje, seksualno ropstvo, (...) prisilna heteroseksualnost, prisilna sterilizacija, prisilno majčinstvo (kriminalizacijom kontracepcije i abortusa), psihohirurgija, pothranjenost žena u određenim kulturama...“ Od samog početka, definicija pojma nije ograničena na bračne odnose, već obuhvata sve oblike nasilja koji dovode do prerane smrti žena zbog društvenih, a ne prirodnih razloga.
Knjiga je naišla na poseban odjek u Centralnoj Americi. U Meksiku ranih devedesetih, Ciudad Juárez, grad na granici sa Teksasom, postaje poprište masovnih zločina protiv žena. Često su žrtve radnice u maquiladoras, fabrikama sa jeftinom proizvodnjom namenjenom američkom tržištu. Urbane legende bujaju. Govori se o trgovini organima, o kartelima, o satanistima. „Mnoge su žene nestale dok su čekale autobus, tada su viđene poslednji put, u blizini je primećeno nepoznato vozilo, … fetiš njihovih cipele, fantaziranje o njihovim telima predstavljali su ih kao potrošna bića“, piše Sergio Gonzalez Rodrigez u Huesos en el desierto („Kosti u pustinji“, Éditions de l’Ogre, 2023).
Udruženja kao što je Nuestras hijas de regreso a casa („Vratite nam naše ćerke“) vode evidenciju o ovim preminulim ženama još od 1993. godine. „U to vreme, u Meksiku se nije govorilo o femicidima“, priseća se sociološkinja Hulija Estela Monarez Fragoso sa Colegio de (…)
