Već skoro četvrt veka je podrška dvema vodećim strankama veoma slična. Tokom sedam predsedničkih izbora održanih od 2000. do 2024, procenat dobijenih glasova kako demokrata tako i republikanaca se menjao u malom opsegu: između 48% i 53% za prve i između 46% i 51% za druge. To znači da je svaki republikanac koji bi ušao u predsedničku trku 2024. mogao da računa na donji prag od oko 45% glasova – što je ključni činilac za razumevanje kako je kandidat sa toliko negativnih predznaka kao što je Tramp mogao da osvoji polovinu glasova.
Još jedna osobenost američke političke scene je porast glasanja protiv u kom se birači prilikom izbora ne rukovode toliko naklonošću prema jednoj od dve stranke već pre prezirom prema drugoj. Za merenje navedene pojave istraživači koriste „toplomere emocija“ kojima se ocene izražavaju u stepenima na skali od 0 (negativno) do 100 (pozitivno). Godine 1978, 19% ispitanih osoba je dodelilo 30 stepeni ili manje suprotnoj stranci dok je 2012. taj udeo porastao na 56%, odnosno, skoro se utrostručio. Istovremeno se „emocionalna podeljenost“, koja se ogleda u dubokoj averziji prema pristalicama suprotne stranke, pogoršala.
Podeljenost je izraženija u Sjedinjenim Državama nego u bilo kojoj drugoj industrijalizovanoj demokratskoj državi. Sada čak utiče i na najintimnije područje – područje parova. Poznato je da su brakovi koji nadilaze stranačke granice sve ređi: studija iz 2020. je pokazala da je samo 6% ispitanika, bilo kog političkog uverenja, imalo partnera koji je simpatizer suprotne stranke. Emocionalna i ideološka podeljenost, porast glasanja protiv, relativna ravnoteža u odnosu snaga između demokrata i republikanaca: to su uslovi koji su omogućili Trampu povratak u Belu kuću. Sve veći zamah glasanja protiv se posebno pokazao odlučujućim: američki glasač danas ne bira kandidata zato što mu se sviđa niti zato što ga ceni, ma kako on nesavršen bio; bira ga pre svega zato što prezire njegovog rivala.
Cinizam, nepoverenje i protivljenje sistemu
Tramp je možda započeo kampanju sa velikim teretom prošlosti ali je imao i niz prednosti na svojoj strani. Nedavno je u čitavom zapadnom svetu stanovništvo, izmoreno naglim porastom cena i stalnim potresima izazvanim pandemijom Kovida-19, oteralo sa vlasti vladajuće garniture. No, inflacija je krajnje osetljiva tema za Amerikance od kojih barem 60% kaže da jedva sastavlja kraj s krajem.
Na Kamalu Haris, članicu Bajdenove administracije, se gledalo kao na kandidatkinju sistema i statusa kvo, što u trenutnoj političkoj klimi nije prednost. Jer je retorika protiv establišmenta u Sjedinjenim Državama, zemlji članici G7 gde građani najmanje veruju svojim institucijama, vrlo popularna. To nepoverenje je deo dugogodišnjeg trenda: dok je sredinom šezdesetih skoro 80% Amerikanaca govorilo da veruje svojoj vladi, njihov broj je bio u stalnom padu da bi u aprilu 2024. dosegao istorijski najniži nivo od 22%. U takvoj atmosferi obeleženoj cinizmom i nepoverenjem, kandidat protiv sistema poput Trampa je imao dobre izglede za pobedu.
Koliko god je opšti kontekst bio povoljan, razmere njegovog uspeha se ne mogu poreći. Osim što je prvi republikanac koji je od 2004. dobio ukupno veći broj glasova od demokratskog kandidata, Tramp ne samo da je osvojio sedam ključnih država (Arizonu, Severnu Karolinu, Džordžiju, Mičigen, Nevadu, Pensilvaniju i Viskonsin) već je osigurao i većinu u Senatu i Predstavničkom domu. U poređenju sa 2020. ostvario je bolje rezultate u čitavoj zemlji, posebno kod stanovništva iz ruralnih sredina, mladih između 18 i 29 godina, neobrazovanog ne belačkog stanovništva i Latinoamerikanaca, kako muškaraca tako i žena. U suštini upravo tim kategorijama stanovništva duguje pobedu na izborima.
Može li baš da tvrdi, kao što je to učinio u svom pobedničkom govoru, da je od Amerikanaca dobio „snažno podržan mandat bez presedana“? Svakako da ne. Njegova prednost, ispod tri miliona glasova, je upola manja od one koju je imao Džozef Bajden 2020. (nešto više od sedam miliona). Osim toga, drugi predsednici su u prošlosti bili birani sa daleko većim razlikama. Franklin Delano Ruzvelt je (…)
