Nicola Tenzer obožava prestupne godine. U februaru 2024. dodatni, dvadeset deveti, dan pružio je ovom stručnjaku za geopolitiku priliku da svoja tri nova pojavljivanja na radiju i televiziji doda na postojećih 33 iz tog meseca. U novembru je zabeležio 41 nastup u 30 dana, prema pažljivo vođenom rasporedu svojih medijskih pojavljivanja na ličnom sajtu. Četiri godine ranije, u februaru, njegov glas se čuo svega šest puta pred mikrofonima. Rat u Ukrajini značajno je proširio njegovu medijsku prisutnost i učestale vožnje taksijem do studija BFM TV-a, France Info-a i LCI-ja.
Tamo Tenzer plasira svoja dobro uvežbana stajališta prilagođena kratkim formatima i ponekad slaboj pažnji gledalaca: rat u Ukrajini je „naš rat“, Vladimir Putin je „neprijatelj ljudskog roda“ (Radio France Internationale, 30. april 2024), a stav Rusa „zauvek isključuje bilo kakve pregovore s njima“ (X, 14. decembar 2024). Zapad mora nametnuti Moskvi „kapitulaciju“, poput one koju su saveznici nametnuli Berlinu 1945. godine, jer postoji „sličnost između nacističke Nemačke i današnje Rusije“ (L’Écho, 1. februar 2024).
Međutim, neki nisu impresionirani. Dana 7. decembra 2004, Tenzer je na France Culture-u debatovao s Pjerom Lelušem, bivšim ministrom Nikole Sarkozija i specijalistom za spoljnu politiku. Obojica su strastveni atlantisti, ali Leluš smatra da odgovornost za rat u Ukrajini snosi ne samo Moskva već i NATO. Naviknut da se suočava s protivnicima koji se povlače iz straha da ne budu optuženi za simpatije prema Kremlju, Tenzer je krenuo s uobičajenim argumentima.
— O čemu vi pričate, g. Tenzer? — gunđao je Leluš. — Ko će naterati Rusiju na bezuslovnu kapitulaciju? Kakva je to šala? Smrtonosna šala, jel vi govorite o pokretanju nuklearnog rata u kojem bi poginulo dve milijarde ljudi...
Tenzer, po automatizmu, koristi standardni argument: — To je ruska propaganda.
— Vi kažete da sam ruski špijun? — odgovara Leluš. — Celi (…)
