Čovek sa štapom iznenada pada. Njega je, prateći ga od kuće u berlinskom kvartu Šarlotenburg, upucao u glavu mladić koji je potom bacio pištolj i pokušao da pobegne. Gomila ga je ipak sustigla. Njegovo ime je Sogomon Tehlirijan, ima 23 godine. Čovek koji leži mrtav zove se Mehmet Talat, poznatiji kao Talat-paša, nekadašnji ministar unutrašnjih poslova, a zatim i veliki vezir Osmanskog carstva. Talat-paša je bio glavni arhitekta genocida nad Jermenima 1915. godine. Nakon poraza u Prvom svetskom ratu, deo osmanske vlade — Mladoturci — pronašao je utočište u Berlinu, savezniku tokom rata.
Suđenje, koje je izazvalo veliko interesovanje medija, počelo je početkom juna 1921, tri meseca nakon događaja. Da li je Tehlirijan unapred isplanirao ubistvo? Kao svedok masakra desetina članova svoje porodice, optuženi pati od teških psihičkih poremećaja. Prema njegovim rečima, majčin leš mu je u snu naredio da ubije Talat-pašu. Ipak, likvidacija tiranina deo je pomno osmišljenog plana Federacije revolucionara Jermenije (FRA) poznatog kao operacija „Nemeza“, po grčkoj boginji osvete. Cilj ove operacije bio je eliminacija svih počinilaca genocida, a Talat-paša je bio „metа broj jedan“. Dve godine ranije, Tehlirijan je ubio jednog izdajnika koji je osmanskim vlastima dostavio spiskove Jermena za hapšenje.
Tokom suđenja, na strani Tehlirijana svedoče brojni simpatizeri, među kojima i pastor Johan Lepsijus, autor jednog od prvih izveštaja o genocidu nad Jermenima. Mladić i njegovi podržavaoci postigli su svoj cilj: suđenje se pretvara u proces protiv Mladoturaka i njihovih masovnih zločina. Deo nemačke štampe upoređuje Tehlirijana sa Vilhelmom Telom, švajcarskim herojem iz XIV veka koji je samostrelom ubio okrutnog upravnika. Nakon samo sat i po većanja, porota oslobađa Tehlirijana, smatrajući da je njegovo rasuđivanje bilo poremećeno zbog masakra njegove porodice. Oslobađajuća presuda nije se mogla zasnivati na drugim pravnim osnovama, ali su njeni politički motivi bili očigledni.
Upravljanje legitimnom kaznom
Savremena politička misao često ima negativan stav prema osveti. U Levijatanu (1651), Tomas Hobs osvetu povezuje sa prirodnim stanjem, tom predsocijalnom formom u kojoj je „čovek čoveku vuk“ i gde pojedinci sami sprovode pravdu. Izlazak iz tog stanja podrazumeva prenošenje kažnjavanja — presude i njenog izvršenja — na Levijatan, odnosno na državu i njen pravosudni aparat. Privatna pravda time postaje nelegitimna, čak i kontradiktorna u terminima, jer je pravda po definiciji javna. Međutim, pojave ovog fenomena, prisutne u gotovo svim društvima, i dalje opstaju u modernom svetu.
Protivljenje između legitimne kazne i osvete oblikuje savremenu moralnu filozofiju. Uticajni kritičar osvete, Robert Nozik, razlikuje je od sudske kazne time što sudska kazna nije lična: ne sprovodi je onaj koji je pretrpeo štetu. To omogućava da reakcija ne bude emotivna, već proporcionalna, odnosno da osveta ne prevaziđe razmere nanesene štete, i univerzalna: ista kazna za svaki isti prekršaj.
Ipak, postoje mnoge sive zone između kazne i osvete. Da li je kazna uvek proporcionalna zločinu? Da li emocije nikada ne utiču na presude? U svojoj knjizi Kažnjavanje (Seuil, 2017), sociolog Didije Fasen sugeriše da ova razlika ima ideološku funkciju: razlikovanje „civilizovanih“, onih čije ponašanje reguliše pravo, od „varvara“, podložnih predmodernim društvenim normama.
Da bi kazna zamenila osvetu, potreban je pravosudni aparat i iza njega država koja garantuje izvršenje kazne. Međutim, u modernom svetu to nije uvek slučaj. Hana Arent u tom kontekstu pominje suđenje Tehlirijanu u knjizi Ajhman u Jerusalimu (Gallimard, 1966). Nakon što ga je Mosad uhvatio, nacista Ajhman je osuđen i pogubljen od strane države (…)
