Dok su predsednik Bajden i njegovi saradnici posmatrali svet kao veliku šahovsku tablu, gde se prijateljski i neprijateljski blokovi bore za geopolitičku prevlast u spornim regionima, Tramp svet vidi kao igru Monopola, u kojoj se rivali takmiče za kontrolu nad dragocenim resursima, bilo da su u pitanju nekretnine, tržišta ili sirovine. Kod Bajdena je ideologija bila ključna: „demokratija“, „poštovanje vladavine prava“ i posvećenost „zapadnim vrednostima“ smatrani su osnovom Severnoatlantskog saveza (NATO) i drugih savezničkih sistema pod američkim vođstvom. Kod Trampa, nasuprot tome, spoljna politika mora biti vođena nemilosrdnim težnjama ka ekonomskom i strateškom prednosti.
Na mreži X, 6. novembra, senator Marko Rubio, koga je Trump izabrao za državnog sekretara, sažeo je viziju sveta novog predsednika: „U trenutnoj globalnoj konstelaciji, odgovorna spoljna politika Amerike ne treba da počiva na idealističkim fantazijama, već na pragmatičnim odlukama koje na prvo mesto stavljaju nacionalne interese SAD.“
Šta tačno Rubio podrazumeva pod „nacionalnim interesima SAD“? Teško je reći, jer i on i Tramp često o tome govore na različite, ponekad kontradiktorne načine. Ipak, četiri osnovna principa se izdvajaju: 1. očuvanje globalne premoći zemlje, 2. obuzdavanje Kine, 3. fleksibilizacija saveza i 4. fokus na eksploataciju resursa. Ovi ciljevi sažimaju spoljnu politiku buduće administracije.
Očuvanje globalne premoći već je decenijama glavni cilj američke spoljne i vojne politike, još od kraja hladnog rata. Još 1992. godine, u poverljivom dokumentu Ministarstva odbrane, kasnije objavljenom u New York Times-u, stajalo je: „Naš primarni cilj je sprečavanje pojave novog rivala. Da bismo to postigli, moramo osigurati da nijedna neprijateljska sila ne dominira regionom čiji joj resursi mogu omogućiti status svetske sile, ukoliko bi ta dominacija bila učvršćena.“
Kada je ovaj dokument — pripisan Polu Volfovicu, tadašnjem zameniku ministra odbrane — postao javan, američki zvaničnici su žurno osudili njegov sadržaj, i niko od njih nije podržavao takvu poziciju od tada. Ipak, on sažima razmišljanja dela Trampovog okruženja: Vašington mora obezbediti da Amerika ostane vodeća svetska sila.
Oslobađanje iz zagrljaja saveznika
U vreme kada je Pol Volfovic formulisao svoju poziciju, Sjedinjene Države su bile znatno moćnije u odnosu na potencijalne rivale. Kina nije još započela svoj meteorski uspon ka ekonomskoj sili, Rusija nije obnovila svoje vojne kapacitete, a drugi konkurenti, poput Indije, nisu predstavljali pretnju američkoj dominaciji. Tokom vremena, američka prednost nad tim zemljama se smanjila.
Kako bi preokrenuo taj trend, predsednik Bajden je pokušao da ojača veze s evropskim i azijskim državama koje dele stavove Vašingtona, objašnjavajući da te saveze treba posmatrati kao sredstva za jačanje moći svih učesnika. Međutim, pristalice Donalda Trampa vide u takvom pristupu znak slabosti, a ne snage. Prema njima, „obnoviti američku veličinu“, kako sami kažu, znači osloboditi se zagrljaja prijateljskih zemalja i saveznika.
Za sprovođenje ove politike, u narednoj administraciji neće biti neokonzervativaca, kakvi su dominirali tokom Trampovog prvog mandata, već ljudi poput Marka Rubia i izabranog potpredsednika Džejmsa Davida Vansa, vatrenih pristalica Trumpovog slogana „America First“ — Amerika na prvom mestu.
U njihovim očima, očuvanje globalne premoći zahteva povratak ekonomske snage SAD. Globalizacija i slobodna trgovina, kroz premeštanje ključnih industrijskih aktivnosti u inostranstvo, oslabili su američku ekonomiju. Uvođenje visokih carina, smatraju oni, pomoći će vraćanju dinamike zemlje smanjenjem uvoza — čak i iz savezničkih zemalja i članica NATO-a. Carine su, kako je Tramp izjavio tokom kampanje, „najlepša stvar ikada izmišljena“.
Kada je Volfovic pisao da treba osujetiti svakog potencijalnog rivala, nijedna država nije imala kapacitet da postane globalna sila. Kina je sada na putu da to postane. Već tokom prvog mandata, glavni cilj Trampove spoljne politike bio je da spreči Kinu da dostigne Sjedinjene (…)
