Prošlog 11. septembra, Emanuel Makron je pred Državnim savetom ponovio osnovni demokratski princip: „Narod, koji je danas suveren, izražava se kroz glasanje, koje uvek mora biti uvaženo jer je to osnovna činjenica svake demokratije.“ Dva meseca ranije, predsednika Republike Francuzi su grubo odbacili tokom dva uzastopna izborna ciklusa — evropskih izbora i parlamentarnih izbora. Da li je Makron u septembru obećao „suverenom narodu“ da će se popraviti? Takva mudrost je, čini se, izvan njegovih sposobnosti: 12. decembra, nakon što nije uspeo da nametne jednog od svojih lojalnih pijuna za premijera, Makron je imenovao političara Fransoa Bajrua, čoveka čija je podrška njegovoj kandidaturi 2017. godine značajno doprinela njegovom dolasku u Jelisejsku palatu. Bajru je kasnije podržao sve njegove „reforme“, uključujući i onu koju Francuzi najviše mrze — povećanje starosne granice za odlazak u penziju.
Sve se menja, a ništa se ne menja. Institucije Pete republike su takve da čak i omraženi predsednik — a Makron to svakako jeste — zadržava tri ključne poluge: izbor premijera, mogućnost raspuštanja Nacionalne skupštine i određivanje datuma svog odlaska. Makron te prednosti koristi i zloupotrebljava. Na taj način pokušava da očuva dva elementa svog nasleđa na koje je, čini se, veoma ponosan: ekonomsku politiku ponude, odnosno smanjenje poreza za bogatije građane, često starije, i korak ka sve militarizovanijoj Evropi.
Sadašnji sastav Nacionalne skupštine, u kojoj su njegovi saveznici u znatnoj manjini, omogućava mu da nastavi s ovom politikom samo pridobijanjem ekstremne desnice ili levog centra. U prvom slučaju, zakoni o bezbednosti i protiv migracija služe kao mamac; u drugom, obećanje o proporcionalnom izbornom sistemu ili eventualnom odustajanju od ustavnog mehanizma 49.3, koji omogućava usvajanje zakona bez glasanja poslanika. Upravo je tako usvojena reforma penzionog sistema.
Svaka od ovih kombinacija produžava opstanak na vlasti „centralnog bloka“ koji čine predsednikove pristalice i poslanici desnice, tj. dve stranke koje su glasači jasno odbacili na izborima u junu i julu. Tada su makronisti pali s 22,42 % na 14,6 % osvojenih glasova (evropski izbori), dok je broj njihovih poslanika smanjen sa 246 na 168 (izbori za Nacionalnu skupštinu); desnica (Republikanci) je pala s 8,48 % na 7,25 %, dok je broj njihovih poslanika smanjen sa 60 na 46. Nakon dugog razmišljanja, Makron je došao do „sjajnog“ zaključka: prvo je postavio Mišela Barniejea (iz partije Republikanci) za premijera, da bi 13. decembra za tu funkciju izabrao Fransoa Bajrua, predsednika MoDema (Pokreta demokrata), čijih 36 poslanika dela unutar predsedničke koalicije. Međutim, ove dve stranke nisu neosetljive na demokratske anomalije, budući da su zajedno sa socijalistima odgovorne za usvajanje evropskog ustavnog ugovora u Nacionalnoj skupštini, gotovo identičnog onom koji su Francuzi odbacili na referendumu u maju 2005. godine.
Upornost i nespretnost
Imenovanjem centristički orijentisanog proevropljanina Bajrua za premijera, predsednik države se nada da će oživeti koaliciju koju čine buržoaski, obrazovani, stariji birači, odani štampi koja osuđuje „populizam“. Bivši premijer Alen Župe je 2015. godine ovako definisao konture takve politike, u trenutku kada su ga novinari pogrešno proglasili glavnim favoritom za naredne predsedničke izbore: „Možda ćemo jednog dana morati da odsečemo dva kraja omleta kako bi razumni ljudi vladali zajedno, zaobilazeći dva ekstrema, desni i levi, koji ne razumeju svet.“ Međutim, s obzirom na to da je centar tog omleta postao manje bogat i (još) manje privlačan, „razumni ljudi“ se muče da pronađu većinsku podršku u parlamentu. Zbog toga su česti glasovi za izglasavanje nepoverenja vladi. Dana 3. decembra, jedan od njih je naterao vladu Barnijea da podnese ostavku. Iako je smena vlade od strane poslanika jednako demokratska koliko i Republika, Makron, kojeg najmanja smetnja iritira, odmah je ustvrdio da su poslanici formirali „antirepublikanski front“ protiv njega.
Kada je kasnije ugostio predstavnike političkih partija u Jelisejskoj palati — uz izuzetak predstavnika skstremne desnice oko Nacionalnog zbora (RN) i radikalne levice oko Nepokorne Francuske (LFI) — Makron se pohvalio da je postignuta „jedinstvenost političkih snaga da se više ne zavisi od Nacionalnog zbora“. Činilo se da je zaboravio kako je pre nekoliko meseci njegova vlada usvojila zakon o imigraciji uz podršku RN-a i da je pre imenovanja Barnijea za premijera (…)
