Mnogi zapadni lideri sigurno su bili zapanjeni kada su 10. marta 2023. saznali da je Kina uspela da ubedi Iran i Saudijsku Arabiju da potpišu sporazum o normalizaciji diplomatskih odnosa, koji su bili prekinuti od 2016. godine. Dominantno skeptični prema uspehu Pekinga, vodeći mediji su priznali da je ovo istorijski događaj. The New York Times je ocenio da sporazum „menja tok diplomatije na Bliskom istoku i predstavlja izazov Sjedinjenim Državama“, dok je Washington Post priznao: „Nakon decenija neuspeha SAD u regionu, Kina postaje dominantna sila na Bliskom istoku“.
Kina je ostvarila još jedan diplomatski uspeh kada je uspela da od 21. do 23. jula 2024. okupi četrnaest palestinskih frakcija, uključujući Fatah i Hamas, u Pekingu, kako bi potpisale sporazum o formiranju „vlade nacionalnog jedinstva“ u Gazi, nakon okončanja trenutnog sukoba. Ova postignuća su posebno značajna s obzirom na duboke podele među ovim organizacijama. Arapska liga pozdravila je ovu vest, ističući „napore i inicijative kineskih lidera i njihovu kontinuiranu posvećenost podršci pravima palestinskog naroda, njegovom jedinstvu i pravednoj borbi za okončanje izraelske okupacije i stvaranje nezavisne palestinske države“.
Brojni evropski lideri, vođeni lošim procenama, često osuđuju „podršku“ koju je Peking navodno pružio Moskvi tokom invazije na Ukrajinu. U stvarnosti, ozbiljne analize pokazuju da su kineski lideri bili razočarani ruskom odlukom o vojnoj intervenciji, što su u više navrata privatno isticali. Pre svega, Kina ne podržava nestabilnost i haos koji ratovi generišu. Uz to, Peking je u kontekstu tenzija sa Vašingtonom tada želeo da veruje u stratešku nezavisnost Evropske unije. Međutim, EU je praktično izgubila geopolitičku autonomiju kao posledica sukoba u Ukrajini.
Trgovinska razmena između Kine i Rusije je nesumnjivo porasla od početka rata, sa 142 milijarde dolara u 2021. na 240 milijardi dolara u 2023. Međutim, slično se dogodilo i u trgovini između Rusije i Indije, koja je porasla sa 13 milijardi dolara na 65 milijardi dolara u istom periodu, što je petostruko povećanje u poređenju sa „samo“ dvostrukim povećanjem u trgovini između Pekinga i Moskve. Ruski izvoz u zemlje Juga takođe je znatno porastao. Svima je jasno da, kada Evropa kupuje naftu iz Indije, ona zapravo dolazi iz Rusije. Ova farsa ubedila je ostatak sveta u licemerje Starog kontinenta, koji prema Kini pokazuje oštru retoriku, dok istovremeno toleriše druge zemlje. Evropski lideri su pokazali zapanjujuću geopolitičku nesposobnost ignorišući ključnu činjenicu: 85% svetske populacije nije uvelo sankcije Rusiji. Kritikujući Kinu na ovom polju, oni su se otuđili od većine zemalja sveta.
Mediji lažu
Kina uživa u rastućem diplomatskom i ekonomskom uticaju, nadmašujući Evropsku uniju, uprkos njenoj dužoj prisutnosti na globalnom Jugu. Glavne kineske inicijative, poput Novih puteva svile, osnivanja Azijske infrastrukturne investicione banke (AIIB) ili Nove razvojne banke (NDB), naišle su na veliko oduševljenje u ovom delu sveta. Iznenađujuće je što se nijedan značajan evropski lider nije zapitao: kako je Kina, koja je krenula sa tolikim zaostatkom, uspela da zaseni, a često i zameni, uticaj Evrope u zemljama Juga?
Teoretski, Evropska unija, koja je ekonomski slične veličine kao Kina, mogla bi uživati sličan uticaj. I ništa je ne bi trebalo sprečiti da deluje kao mudar i promišljen geopolitički akter. Dok su evropske sile u XIX veku mogle nesmetano gaziti Kinu — s emblematičnim jurišem Britanaca i Francuza na Letnju palatu 1860. godine — sto šezdeset pet godina kasnije, uloge su se promenile: Evropa je i dalje ekonomski gigant, ali (…)
