Kao što priroda prezire prazninu, tako Izrael izgleda prezire neizvesnost koja prati političke tranzicije kod svojih najbližih suseda. Ili možda tu neizvesnost koristi u svoju korist. Još pre nego što se vest o begu Bašara al-Asada proširila, 8. decembra ujutru, Tel Aviv je požurio da povuče nove poteze u Siriji.
Demonstracija moći započela je raspoređivanjem izraelske vojske u demilitarizovanu zonu pod nadzorom hiljadu pripadnika Plavih šlemova iz Snaga Ujedinjenih nacija za nadzor razdvajanja (FNUOD) na Golanskoj visoravni. Ova tampon zona, duga gotovo 80 kilometara, uspostavljena je primirjem iz 1974. godine, šest meseci nakon što je Sirija bezuspešno pokušala da povrati Golan, koji je Izrael osvojio, gotovo dve trećine (1.250 km²), tokom rata 1967. godine. Smatrana okupiranom teritorijom od te godine, visoravan, nastanjena porodicama naroda Druz, tokom godina je suočena s širenjem izraelskih naselja, a 1981. godine Kneset je izglasao zakon kojim je Tel Aviv jednostrano anektirao Golan, što je Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija odmah proglasio „ništavnim i nevažećim“. Do sada su samo Sjedinjene Države, tokom prvog mandata Donalda Trampa 2019. godine, priznale ovu aneksiju.
Svojim padom, Bašarov baasovski režim izazvao je „slom“ sporazuma iz 1974, izjavio je Benjamin Netanjahu kada je posetio vojnike dan nakon njihove intervencije u zoni razdvajanja između Golana i Sirije. Dodao je da je to stvorilo „prazninu na izraelskoj granici“, što je, prema saopštenju objavljenom ubrzo nakon toga, opravdalo ovo „privremeno i reverzibilno“ raspoređivanje trupa. Ipak, izraelski list Haaretz primetio je da reč „privremeno“ nije bila uključena u hebrejski prevod ove izjave.
Osim što su zauzeli tampon zonu, izraelski vojnici nisu se zaustavili na tome: iskoristivši povlačenje trupa svrgnutog režima, izraelske snage su se upustile u višestruke upade s druge strane granice, zauzimajući nekoliko lokaliteta na sirijskoj strani planine (…)
