Dana 3. decembra, predsednik Južne Koreje iznenada napušta sednicu vlade, ne objašnjavajući svoj odlazak. Većina ministara tek će kasnije shvatiti razlog njegovog naglog povlačenja, kada čuju Jun Suk-jola kako iz susedne prostorije daje televizijsko saopštenje: zemlja se sprema da doživi svoj sedamnaesti period vojne uprave od osnivanja Republike 1948. godine. Srećom, ovaj će biti najkraći.
U trenutku kada se obraća naciji, Junu je situacija jasna: ako Nacionalna skupština, u kojoj dominira opozicija, odbija da sarađuje sa predsednikom – na primer, ne usvaja budžet koji njegov kabinet zahteva – ona potkopava univerzalno biračko pravo i ignoriše Ustav. Za njega nije važno to što su i poslanici izabrani na izborima, niti što je njihova politička snaga prvenstveno rezultat masovnog nezadovoljstva predsednikovom vlašću. U Junovom svetu, parlament ili sluša – ili biva zbačen.
Na osnovu ove logike – koja bi mogla biti privlačna i nekim drugim liderima, ne samo u Aziji – konzervativni predsednik optužuje opoziciju da sprovodi „zakonodavnu diktaturu“ i da je država u stanju „paralize“. To, prema njemu, predstavlja „podstrek na pobunu koji gazi demokratski poredak (...) i narušava institucije uspostavljene Ustavom i zakonom.“
Međutim, Južna Koreja je i dalje tehnički u ratu sa Severnom Korejom, budući da je njen američki saveznik od 1953. godine sistematski blokirao svaki pokušaj potpisivanja mirovnog sporazuma. Za Juna, dileme nema: buntovni poslanici su zapravo komunistički agenti koji žele da „sruše liberalni demokratski sistem naše zemlje“ i predaju ga neprijatelju. Nije važno što većinska partija u parlamentu, Demokratska partija (Minju), po političkim stavovima izgleda umiveno čak i u odnosu na francuskog premijera Fransoa Bajrua. Niti što je tradicionalno štitila interese dominantnih klasa. Uveren da je demokratija ugrožena, Jun odlučuje da je suspenduje.
„Proglašavam vanredno stanje kako bih zaštitio Republiku Koreju od pretnji severnokorejskih komunističkih snaga, kako bih odmah eliminisao beskrupulozne pro-Pjongjang anti-državne elemente koji narušavaju slobodu i sreću našeg naroda i kako bih zaštitio ustavni poredak“, objavio je 3. decembra.
Podignute obrve
Kako bi sprečila povratak vojnih hunti koje su obeležile istoriju zemlje, ustavna reforma iz 1987. godine omogućava Nacionalnoj skupštini da glasanjem blokira proglašenje vojne uprave. Stoga su nekoliko stotina vojnika ubrzo raspoređeni kako bi sprečili poslanike da se okupe. Istovremeno, preuzeli su kontrolu nad Izbornom komisijom.
Za Juna, poraz njegove stranke na parlamentarnim izborima u aprilu 2024. godine može se objasniti isključivo izbornom prevarom (naravno, orkestriranom iz Pjongjanga…), a on ne sumnja da će vojska pronaći dokaze za to.
Na njegovu nesreću, deo stanovništva i dalje pamti borbu protiv diktatura koje su gotovo neprekidno vladale zemljom od kapitulacije Japana 1945. do demokratske reforme 1987. godine. Mnogi su preživeli 17. maj 1980, kada je vojni režim Čuna Dua Hvana poslednji put uveo vanredno stanje. Tada se stanovništvo grada Kvangdžua pobunilo, ali je pobuna brutalno ugušena vojskom, uz podršku Sjedinjenih Država: više od 160 ljudi izgubilo je život, prema zvaničnim podacima koji su verovatno umanjeni. Drugi su prošli kroz radne logore u kojima su Čunovi mučitelji „prevaspitavali“ navodne prestupnike – ljude koji su uglavnom bili optuženi za simpatije prema komunizmu.
Zajedno, hrle ka Nacionalnoj skupštini kako bi pomogli opozicionim poslanicima da uđu u zgradu pre nego što ih vojska u tome spreči. Na putu im se pridružuje još jedna grupa građana, mahom rođenih posle demokratske tranzicije 1987. godine – ljudi koji su iskreno verovali u južnokorejsku demokratiju, uvereni da su najmračnije godine njihove zemlje stvar prošlosti. Užas prvih susreće zaprepašćenost drugih – i osvetljava ih. Ubrzo se formira ljudska reka. Vojska okleva, masa raste, a poslanici jednoglasno glasaju za ukidanje vojnog stanja. Potrebno je svega nekoliko dana da Skupština izglasa smenu samozvanog diktatora.
Mediji vole srećne završetke, a ovaj im je poslužio kao savršen primer. Dok britanski The Economist hvali „otpornost“ južnokorejske demokratije, The Wall Street Journal u uredničkom komentaru ocenjuje da je ona „upravo prošla svoj najozbiljniji test u poslednjih nekoliko decenija“. Jun je uklonjen s vlasti, sve se vraća u normalu. Seul ostaje „šampion demokratije u svetu“, kako je to u martu prošle godine izjavio američki državni sekretar Entoni Blinken na samitu za demokratiju održanom upravo u Južnoj Koreji.
Međutim, kako istraga parlamentarne komisije odmiče, polako se nazire drugačija priča. Posebno nakon što Demokratska partija 10. decembra 2024. objavljuje pripremne dokumente zaverenika. Iz njih saznajemo da je čovek koji je predložio predsedniku Junu uvođenje vanrednog stanja – njegov ministar odbrane Kim Jong-hjun – pokušao da ga „opravda (...) izazivanjem vojnog sukoba sa Severnom Korejom“, između ostalog, „slanjem dronova iznad Pjongjanga“. Ove tvrdnje potvrđuju i beleške njegovog glavnog saradnika No Sang-vona.
Većina stanovnika Korejskog poluostrva bila je u tom trenutku upoznata sa činjenicom da su južnokorejski dronovi zaista nadletali Pjongjang – i to tri puta u jednoj sedmici. Ali ne uoči Junovog pokušaja puča, već gotovo dva meseca ranije.
Južnokorejske vlasti su tada te letove pripisale jednoj od antikomunističkih organizacija, poznatih po tome što već dugo šalju balone sa propagandnim letcima na sever. Objašnjenje iz Seula bilo je da su te grupe jednostavno promenile metodu delovanja, uz napomenu da se vlada tome oštro protivi – što je potkrepljeno zabrinutim facijalnim ekspresijama zvaničnika, ali ne i ubedljivim argumentima.
Ipak, 20. oktobra istraživač Kim Džong-de postavlja ključno pitanje: „Koja bi privatna grupa mogla da izvede operaciju visokog nadmorskog leta iznad Pjongjanga, a da pri tome ne dobije odobrenje ili aktivnu podršku južnokorejske vojske za slanje letelica preko vojne demarkacione linije, koja je pod strogim nadzorom?“ Na osnovu toga, Kim je tada zaključio: „Čini mi se da je u toku uspostavljanje novog oblika rata protiv Severne Koreje, u kojem administracija nije u prvom planu, već prepušta privatnim grupama da deluju u njeno ime“.
Pet dana nakon neuspelog državnog udara, 8. decembra 2024, u skladištu komandnog centra koji nadgleda operacije dronova u Južnoj Koreji izbio je požar – ili se barem tako tvrdi. Dok vojska objašnjava da je „požar izazvala električna pražnjenja“, opozicione partije izražavaju sumnju da je Ministarstvo odbrane pokušalo da uništi dokaze o preletima dronova iznad Pjongjanga u oktobru.
Tako se, umesto utiska haotičnog improvizovanja – pojačanog slikama izgubljenog (možda i pomalo pripitog…) predsednika i vojnika koji nisu znali kako da reaguju – sve jasnije nazire drugačija slika. Očigledno je da zaverenici nisu delovali stihijski, već da su svoj plan kovali mesecima. U tom svetlu, možda i nisu bili neosnovani upiti koje su demokrate upućivale vladajućoj Partiji moći naroda (PPP) povodom predsednikovih namera nakon što je u septembru imenovao Kim Jong-hjuna – poznatog po svojim ekstremno desničarskim stavovima, čak i unutar već izrazito konzervativne stranke. „Pripremate li se za proglašenje vojnog stanja?“ – pitao je tada predsednik Demokratske partije Li Džae-mjung, izazivajući bes svog sagovornika iz PPP-a u Nacionalnoj skupštini.
Još jedno otkriće baca dodatno svetlo na ambicije zaverenika: njihova odlučnost ih je navela da razmotre čak i izazivanje vojnog sukoba sa Severnom Korejom – državom koja poseduje nuklearno oružje…
Uprkos provokacijama s dronovima, Pjongjang nije naseo na zamku, već je odabrao strategiju suzdržanosti, koju Stiven Čo, koordinator Globalne antiimperijalističke platforme (PMA), opisuje kao „strateško strpljenje“. „Kada su južnokorejski dronovi više puta upali u vazdušni prostor iznad Pjongjanga i bacali letke, Demokratska Narodna Republika Koreja je odgovorila samo upozorenjem. Takođe je tolerisala artiljerijsku vatru usmerenu ka njenoj teritoriji sa jednog ostrva, iako je ranije na takve (…)
