Već nekoliko godina, u javnoj raspravi sve češće se čuju pozivi na građansku neposlušnost protiv mera koje sprovode vlasti. Ovi pozivi bili su naročito prisutni u diskursu mnogih aktera mobilisanih da spreče Nacionalni zbor da dođe na vlast nakon poslednjih parlamentarnih izbora. Međutim, ovaj slogan se ustalio još od sredine 2010-ih, u kontekstu sve brutalnije represije nad društvenim pokretima, koja je postala očigledna tokom protesta „žutih prsluka“ 2018–2019. Kada dijalog s vlastima postane nemoguć, kada i samo izražavanje neslaganja s njihovim politikama nosi rizik od progona ili odmazde, sve se više širi ideja da je potrebno eksplicitno kršiti propise kako bi se ukazalo na njihovu nepravičnost.
Ova strategija se usvaja, ili barem razmatra, unutar ekoloških organizacija i neformalnih pokreta, koji, suočeni s egzistencijalnom pretnjom klimatskog poremećaja, zagovaraju radikalnije delovanje. Neovlašćeno zauzimanje javnog prostora postalo je jedno od glavnih sredstava delovanja kolektiva Extinction Rebellion. Mnogi učesnici zabranjenog protesta protiv megarezervoara za poljoprivredu u Sent-Solinu, održanog 25. marta 2023, takođe su se pozivali na građansku neposlušnost. Čak je i organizovanje radionice posvećene ovom konceptu bilo dovoljno da prefekt departmana Vijen uskrati državne subvencije organizaciji Alternatiba, odluka koju je potom poništio upravni sud.
Ovakav pristup proističe pre svega iz intenziviranja autoritarnih tendencija početkom ovog veka. Iako se oslanja na dugu institucionalnu tradiciju koja potiče još iz vremena Prvog carstva, ona se danas ističe svojom posebnošću i zahtevom za oblicima otpora koji nadilaze obične peticije ili otvorena pisma upućena vlastima. Ipak, ako se pažljivije sagleda, građanska neposlušnost možda nije najprikladniji odgovor na pretnje našim javnim slobodama. U najmanju ruku, nije jedini.
Koncept građanske neposlušnosti formalizovao je američki filozof Henri Dejvid Toro 1849. godine, ističući pravo, pa čak i obavezu građana da se ne pokoravaju zakonima koje smatraju nepravednim. Toro je ovaj koncept oblikovao kroz sopstveno iskustvo, odbivši da plati porez koji je delimično finansirao robovlasničke prakse. Oni koji se pozivaju na ovaj princip vide u njemu deo istorije velikih progresivnih pokreta, poput borbe Afroamerikanaca za građanska prava – kada su aktivisti prkosili segregacionim zakonima na jugu Sjedinjenih Država – ili borbe Mahatme Gandija za nacionalnu nezavisnost i protiv kolonijalnog pravnog poretka.
Međutim, ako se dozvoljava neposlušnost zakonima u ime višeg moralnog načela, ništa ne sprečava one koji se bore protiv demokratskog napretka da se služe istim konceptom. U različitim zemljama, direktno kršenje zakona postalo je jedno od omiljenih sredstava borbe protiv prava na abortus. Od zauzimanja javnih prostora i klinika koje pružaju mogućnost za prekid trudnoće, do odbijanja pružanja medicinske pomoći ženama koje žele da iskoriste to pravo – uvek se poziva na „pravedan cilj“ kao opravdanje za kršenje zakona. Eksplicitno nepoštovanje pravnog okvira može biti teorijski opravdano i od strane krajnje desničarskih pokreta, koji svoj nacionalistički ideal koriste da bi opravdali ilegalne, a često i nasilne, oblike otpora vlastima.
Izbor (…)
