Šta danas mobilizuje studente i ko se među tri miliona upisanih u visoko obrazovanje u Francuskoj zapravo angažuje? Bilo da su lokalni ili nacionalni, protestni pokreti su postali ređi u poslednjih petnaest godina, a protestne povorke sve manje. Poslednja velika mobilizacija na nacionalnom nivou, protiv tzv. zakona o orijentaciji i uspehu studenata (loi ORE), datira iz 2018. godine. Završila se neuspehom. Vlada je tada, kroz sistem Parcoursup, uvela selekciju za ulazak na univerzitete. Godine 1986, stotine hiljada studenata i srednjoškolaca sprečile su sprovođenje iste reforme, oličene u tadašnjem ministru Alenu Devakeu. Dvadeset godina kasnije, ugovor o prvom zaposlenju (CPE) bio je povučen pod pritiskom masovnih demonstracija.
U maju 1968. godine, univerzitete je preplavio demografski talas posleratne generacije; resursi su nedostajali, naročito u novootvorenim ustanovama, a broj studenata u Nanteru (Univerzitet Pariz 10, prim. prev.), koji je tada još bio u izgradnji, udvostručio se u roku od dve godine. Od 2010. godine beleži se sličan porast broja studenata, više od 30%, ali on je, kao i ranije, praćen hroničnim nedostatkom finansijskih sredstava za univerzitetske programe i eksplozijom studentske nesigurnosti. Sindikati, udruženja i omladinske organizacije redovno ukazuju na alarmantne podatke – svaki peti student ne jede dovoljno, gotovo polovina onih koji rade uz studije nalazi se u lošim životnim uslovima, svaki drugi student ima problem sa stanovanjem, više od polovine je moralo da odustane od medicinske nege u poslednjih godinu dana, dok osam od deset studenata oseća ozbiljnu anksioznost. Ipak, iste organizacije teško uspevaju da mobilišu javnost protiv politika koje su dovele do ove situacije ili da privuku pažnju medija.
Druge vrste angažmana i drugačije teme privlače više interesovanja novinara. Tako su govorima studenata sa AgroParisTech-a, prestižne škole inženjeringa, koji su 2022. godine tokom ceremonije dodele diploma osudili „obrazovanje koje nas uglavnom usmerava na učestvovanje u društvenom i ekološkom razaranju“, mediji posvetili veliku pažnju. Još svežiji primer su blokade i okupacije fakulteta u znak podrške Palestini, koje su izazvale moralnu paniku među vodećim urednicima. Gledajući vesti na televizijama sa neprekidnim informativnim programom ili čitajući vodeću štampu, moglo bi se pomisliti da u Sciences Po, elitnoj školi u prestižnom sedmom arondismanu Pariza, vlada gotovo revolucionarni haos – iako školarine u ovoj instituciji dostižu i 15.000 evra godišnje.
Student druge godine i istaknuti član Palestinskog komiteta ove velike škole (naziv za najprestižnije univerzitete sa vrlo selektivnim upisom, prim. prev.), Sulejman Sek, precizira: „Istina je da biti deo krajnje levice ovde nema mnogo smisla – nalazimo se u školi koja obrazuje buduću vladajuću elitu.“ Ipak, dodaje: „Nemamo problema sa krajnjom levicom, volimo ih!“ A da li se studenti Sciences Po mobilizuju protiv studentske nesigurnosti? „To je veoma važna tema“, priznaje Sek, „ali je mnogo ličnija i ne mora nužno dovesti do masovne mobilizacije. Jer, kada su u pitanju nasilje nad ženama ili Palestina, to su hitne i izuzetne situacije, uz to i univerzalne. Studentska nesigurnost, međutim, ne pogađa svakoga.“
Još manje u Sciences Po, čini se da potvrđuje Rafaela Zek, do prošle godine predsednica udruženja za debate Contradixio u ovoj školi. Koje su glavne teme koje zanimaju njene članove? „Zaštita životne sredine, jer se tiče naše budućnosti, ali i rat u Ukrajini i na Bliskom istoku, humanitarna pitanja. To su ključni problemi za mlade danas.“ A njihova materijalna nesigurnost? „Nismo organizovali debatu na tu temu jer su nam rasporedi prenatrpani, ali svakako je to zanimljiva tema.“
„To je pomalo specifična tema“, dodaje Aurore Požo, bivša liderka sekcije Socijalističke partije na Sciences Po, čije su „osnovne vrednosti“ „feminizam, demokratija, socijalna i ekološka pravda“. Sa sličnim stavom, SciencesPistes i kopredsednice kolektiva Déclic collectif, udruženja „studenata i mladih aktivista“, Violeta Filip i Salome Gilber smatraju da je „pojam nesigurnosti postao izuzetno rasprostranjen. Mi, mladi, generalno smo veoma prisutni na društvenim mrežama i svi su svesni problema.“
Iscrpljivanje aktivističke kulture
„Komunistička i islamo-levičarska slika Sciences Po ili Sorbone, kakvu prenose mediji“, zasmetala je Lin Dan Le Ražonan des Roš de Kastral. Na univerzitetu Paris-I Panthéon-Sorbonne, ona vodi Union nationale interuniversitaire (UNI), sindikat koji brani „vrednost rada“, ali i „vrednost diplome“. UNI je nastao nakon događaja iz maja 1968. godine, „u kancelariji generalnog sekretara Žaka Fokara u Jelisejskoj palati“, precizira politikolog Robi Morder, „kako bi se suprotstavio takozvanom Faure zakonu [nazvanom po tadašnjem ministru obrazovanja], koji je bio previše popustljiv prema studentskoj levici i mogao je dovesti do haosa na univerzitetima.“ A danas? „To je sindikat ujedinjene desnice, od Valeri Pekres do Erika Zemura“, rezimira Le Ražonan. Ova mlada žena, koja je ujedno i potpredsednica Republikanske partije na Sorboni, priznaje da se u studentski sindikalizam (francuske organizacije studenata se nazivaju sindikatima, prim. prev.) uključila s „želјom da se bavi politikom“.
Zinedin Amijan takođe studira na Paris-I. Na nivou regiona Île-de-France, kome pripada Pariz, koordinira Union étudiante - sindikat koji je nastao 2023. godine nakon raskola sa Union nationale des étudiants de France (UNEF) i koji se često povezuje sa strankom La France insoumise (stranka radikalne levice Nepokorna Francuska, prim. prev.). Na popularnim univerzitetima kao što je Sorbonne-Paris-Nord, objašnjava on, studenti su pre svega zainteresovani za „pitanja koja direktno utiču na njihove životne uslove, poput stanja u menzama Crous [regionalni centar za studentske usluge], kafeterijama ili grejanju u učionicama“, dok se „na Sciences Po ili na prestižnim fakultetima više diskutuje o velikim političkim pitanjima i nacionalnim zahtevima, verovatno zato što ti studenti sociološki sebe vide kao buduće lidere.“
Zaista, od početka akademske 2024. godine, najveći problem za Mari su obroci: svaki dan, kao i svaki student koji ima pravo na subvencionirani obrok od jednog evra, ona dobija isti meni, za ručak i večeru. Uz predavanja, posao kasirke i inflaciju, ova studentkinja matematike s kampusa u Viltanuzu „nema ni vremena ni novca da sebi sprema obroke“, pa „ide u univerzitetski restoran i za ručak i za večeru“. Više od četvrtine studenata radi kako bi pokrili osnovne troškove, a rizik od akademskog neuspeha ili napuštanja studija pritom je značajan. Ipak, „studenti su rezignirani i govore sebi da je studentski život težak i da je to jednostavno tako“, kaže Matilda Žuen.
Nalazimo je u AGORAé, solidarnoj prodavnici kojom upravlja Federacija (…)
