U neprestanom fokusu televizijskih debata i novinskih analiza, pojednostavljen na društvenim mrežama, objašnjen plakatima u čekaonicama i na stranicama edukativnih vodiča, pominjan u političkim govorima, seksualni pristanak danas se predstavlja kao moćno rešenje. U Španiji, Zakon o celovitim garancijama seksualne slobode, usvojen 6. septembra 2022. godine, potvrđuje da „samo da znači da“. Suočeni s polemikama koje je izazvao ovaj zakon, njegovi pobornici su celu debatu sveli na jednostavnu alternativu: hoće li progresivni zagovornici pristanka pobediti nad njegovim konzervativnim protivnicima? Ovaj jasno i nedvosmisleno izraženi pristanak, prema njima, nailazi na prepreke isključivo u zastarelim zakonima i mizoginim sudijama koji odbijaju da ga uvrste u pravni okvir. Međutim, koliko god nas ponavljani slučajevi seksualnog nasilja navode da sa olakšanjem dočekamo svaku reformu krivičnog prava, ne možemo izbeći ključno pitanje: da li se pristanak može svesti isključivo na doktrinu afirmativnog pristanka, i što je još važnije, da li je on zaista najbolje oruđe u borbi protiv seksualnih zločina?
Primer silovanja Žizel Peliko pod dejstvom hemijske supstance sugeriše da odgovor nije jednoznačan. Tokom suđenja, silovatelji su se branili tvrdnjom da su verovali kako je „ona pristala“ – tvrdili su da su bili ubeđeni da je rekla „da“ svom mužu, te da bi to „da“ njihov čin učinilo pristankom. Ako prihvatimo ovu logiku, onda zaista nije nemoguće da je nekakvo „da“ bilo izgovoreno, i u tom slučaju bi dokazivanje silovanja zavisilo od nemogućnosti dokazivanja tog „da“. No, zašto bi uopšte jedno hipotetičko „da“ trebalo smatrati kriterijumom pristanka, kada je suština Mazanovih silovanja upravo u tome da su počinjena nad žrtvom koja je bila potpuno lišena sposobnosti da izrazi svoj pristanak ili odbijanje?
Kako bismo razumeli kako je afirmativni pristanak postao neupitna norma, potrebno je vratiti se na žestoke političke rasprave o seksualnosti unutar feminističkih pokreta u Sjedinjenim Državama 1980-ih godina. Velika debata oko zakona o pornografiji u svojoj srži bavila se upravo pitanjem pristanka.
U svom čuvenom delu Seksualno uznemiravanje radnica iz 1979, pravnica Ketrin Mekinon postavlja pitanje da li žena zaista može da odbije seksualne ponude svog šefa ako bi je takav čin izložio profesionalnim sankcijama. Za Mekinon, svaka saglasnost postignuta u ovakvim uslovima dominacije nije ništa drugo do patrijarhalna fikcija: liberalni ugovorni koncepti legitimizuju slobodu muškaraca i potčinjenost žena. U svojim ranim radovima, Mekinon se primarno bavi plaćenim radnim mestima, gde su muškarci dominantni u hijerarhiji i raspolažu velikom moći nad ženama koje su im podređene, omogućavajuć time zloupotrebu autoriteta. Međutim, udruživši se s feminističkom teoretičarkom Andreom Dvorkin, Mekinon postepeno odustaje od analize konkretnih situacija koje su bile prisutne u njenim ranim radovima.
„Ova evolucija bila je ništa manje nego tragična greška“, smatra filozofkinja Džudit Batler. „Struktura seksualnog uznemiravanja prestala je da bude shvaćena kao zavisna od konteksta, već se generalizovala do te mere da odražava društvenu strukturu u kojoj muškarci dominiraju, a žene su potčinjene. Tako su žene uvek bile žrtve ucene, uvek su se nalazile u neprijateljskom okruženju – još bolje rečeno, ceo svet je postao neprijateljsko okruženje, a ucena modus operandi heteroseksualnosti“.
Širenje krivične odgovornosti
Džudit Batler kritikuje heteroseksualnost iz sasvim drugačijeg ugla, dovodeći u pitanje norme i reprezentacije koje joj daju status prirodne i neupitne forme. Ona se, zajedno s drugim teoretičarkama, zalaže za različite oblike seksualne disidencije – lezbejstvo, trans identitet, rodno prelaženje, seks za novac – ali istovremeno kritikuje pokušaje da se u ime feminizma nametne nova normativnost seksualnosti (na primer, lezbejstvo kao moralno superiornija opcija). Po njoj, ključno je osloboditi žensku seksualnost od osećaja krivice, omogućiti ženama igru s rodnim (…)
