U Gazi i Libanu, Izrael je ušao u otvorene ratove koji prevazilaze konvencionalne ciljeve. Hamas i Hezbolah su oslabljeni, njihove vojne sposobnosti svedene na minimum. Pitanje talaca bilo je predmet dugotrajnih pregovora, ali nije jedino važno pitanje: Tel Aviv nastavlja svoju politiku kolektivnih represalija i teritorijalne ekspanzije.
Ipak, ovi složeni sukobi grubo se pojednostavljuju u medijskom i političkom diskursu, kako u Francuskoj, tako i u mnogim zapadnim zemljama. Mnogi od najupečatljivijih aspekata ovih ratova ostaju prećutani ukoliko dovode u pitanje politiku Izraela: bezbrojne zvanične izjave genocidnog karaktera, glad kao vojna taktika, opsesivno uništavanje grobalja, neviđeni broj snimaka u kojima izraelski vojnici ponosno dokumentuju sopstvene zločine, sistematski napadi na institucije Ujedinjenih nacija... Sve su to elementi koji su gotovo nečujni u zapadnoj javnoj sferi.
Da bi se rat učinio razumljivim, on mora biti predstavljen kroz redukovan okvir interpretacije. Tako je, na primer, američka invazija na Irak u Francuskoj tumačena kroz prizmu imperijalnog osvajanja, što je podsticalo prihvatljiv oblik antiamerikanizma. Slično tome, ruska ofanziva na Ukrajinu evocirala je hladnoratovsku logiku, prema kojoj je Evropa krhka i podložna agresiji moćnih suseda.
Poslednji rat koji je vodio Izrael doveo je do dominacije dva narativa:
•* „Rat protiv terorizma“, koji je postao temelj odnosa Zapada prema arapsko-muslimanskom svetu, predstavljajući ga kao borbu protiv mraka i varvarstva.
•* Borba protiv antisemitizma, koja se sada veoma široko definiše – svaka kritika Izraela interpretira se kao napad na same temelje njegove egzistencije.
Ova logika implicira da je izraelska vojna agresija defanzivna i da su svi sredstva opravdana kada je reč o suočavanju sa egzistencijalnim pretnjama.
Ovakav esentialistički pristup briše očigledne alternative tumačenja – pravo Palestinaca i Libanaca na samoodbranu, posebno kada je Izrael agresor. Ove nijanse nemaju mesta u debati, jer su potisnute bujicom tvrdnji koje često dosežu apsurdnu hiperbolu.
Izrael se predstavlja kao „jedina demokratija u regionu“, što je istovremeno netačno i irelevantno: nasilna francuska kolonizacija Alžira takođe je bila „demokratska“ kada se posmatrala iz perspektive Pariza. Izraelska vojska navodno sama istražuje neadekvatne postupke svojih članova, pa čak se i naziva „najmoralnijom vojskom na svetu“, kao da vojne institucije mogu biti transparentne. Verovanje da izraelsko društvo, jer je zapadnjačko, ne može da čini zločine oslanja se na mit o „zajedničkim judeo-hrišćanskim vrednostima“, koje istorijski i praktično nikada nisu bile jasno definisane.
Širenje ovakvih fiktivnih narativa dovodi do konkretnih apsurdnih posledica. Nemačka je formalno proglasila civilnu infrastrukturu legitimnim ciljem, iako istovremeno prima više od milion ukrajinskih izbeglica koji su pobegli od istog obrazloženja koje koristi Vladimir Putin. Holandija je službeno zauzela stav protiv Međunarodnog krivičnog suda (CPI) u Hagu, iako se ponosi svojom pravnom tradicijom. Švajcarska, koja se oslanja na sistem Ujedinjenih nacija kao ključ svoje globalne reputacije, pridružila se kampanji protiv UNRWA-e, agencije UN-a za palestinske izbeglice. Francuska, nekada ponosna na svoju nezavisnu diplomatiju, sada slepo prati Sjedinjene Države, poput Velike Britanije. Ovaj haotični splet kontradikcija više odražava nesvesne predrasude nego racionalnu analizu.
Istoričar Anri Lorens koristi izraz „krvave zemlje“ kako bi objasnio ovaj neosetljiv odnos prema ekstremnom nasilju, čak i kada se ono dešava u neposrednoj blizini Evrope i kada je temeljno dokumentovano. Izraz potiče od Timotija Snajdera iz knjige Bloodlands, gde autor opisuje užase koje su u istočnoj Evropi tokom dvanaest godina počinile staljinistički Sovjetski Savez i nacistička Nemačka. Taj deo istorije XX veka i dalje je slabo poznat u zapadnoj Evropi, koja uglavnom pamti samo logore smrti, dok su drugi aspekti, poput miliona civilnih žrtava u Poljskoj i (…)
