U proleće 2020. godine, prvo zdravstveno zatvaranje postalo je jedna od retkih tema o kojoj su svi imali mišljenje, često prilično odrečno. Ta mišljenja su se oslanjala na ograničen spektar primera: „totalitarno“ upravljanje pandemijom u Kini, „popustljivost“ Švedske, nepredvidive odluke Donalda Trumpa u Sjedinjenim Državama ili Jaira Bolsonara u Brazilu. Između ovih krajnosti nazirao se nejasan globalni model upravljanja pandemijom, koji je, sa više ili manje strogosti, kombinovao zatvaranje granica, škola, prodavnica i „neophodnih“ radnih mesta, zabranu okupljanja i javnih događaja, kao i ograničenje kretanja uz policijsku kontrolu.
Pet godina kasnije, slika je postala jasnija. Suočene sa istom situacijom velike neizvesnosti („Moramo donositi 100% odluka sa 50% dostupnih informacija“, govorio je tadašnji holandski premijer), vlade su se odlučivale za ponekad veoma različite politike. Ova razlika postavlja jednostavno, ali ključno pitanje: da li je strogo zatvaranje bilo neizbežno? Drugim rečima, da li su drastične mere uspele da zaustave smrtonosno širenje Covid-19 ili su postojale manje restriktivne alternative koje su dale bolje rezultate? Cilj ovog preispitivanja nije da se „bude veliki general posle bitke“, već da se razmisli o tome šta se dešava kada se suspenduje vladavina prava, čak i pod izgovorom zdravstvene zaštite.
Nekoliko nedelja nakon početka pandemije, brojne istraživačke grupe počele su da arhiviraju i klasifikuju zdravstvene politike, objavljujući ih u obliku slobodno dostupnih baza podataka. Međutim, kako bi se te podatke pravilno analiziralo, potrebno je razjasniti termin „zatvaranje“ (eng. lockdown). U mnogim istraživanjima, taj izraz obuhvata različite mere: zatvaranje škola, granica, zabranu okupljanja i ograničenje kretanja. U tom smislu, teško bi bilo pronaći zemlju koja nije bila „zatvorena“ u proleće 2020. godine, s obzirom na to da je većina usvojila bar jednu od ovih mera.
U užem smislu, „zatvaranje“ se odnosi na obavezan boravak kod kuće (stay-at-home order), odnosno zabranu izlaska iz kuće osim u posebnim slučajevima, uz proveru opravdanosti izlaska od strane policije. Ovakav režim, karakterističan za Francusku, podrazumevao je da svaka osoba koja želi da izađe mora imati propusnicu sa svojim identitetom, adresom, datumom, vremenom i razlogom izlaska, uz mogućnost fizičke aktivnosti jednom dnevno. U Evropi, samo manji broj zemalja — uključujući (…)
