Ponovne izjave Donalda Trampa o Grenlandu, Panami i Kanadi osvetlile su njegov transakcioni pristup savezništvima, uključujući i ona transatlantska. Njegov bivši savetnik za nacionalnu bezbednost, general Herbert Rejmond Mekmaster, sažeo je ovu logiku 8. januara pred Savetom za spoljne odnose (Council on Foreign Relations): Tramp Evropsku uniju posmatra „pre svega kao ekonomskog konkurenta“.
Diplomatski protokoli u ovoj viziji nemaju naročitu važnost. Tome u prilog govori neobična poseta njegovog sina Donalda Trampa mlađeg Grenlandu, gde su ga dočekali statisti sa MAGA kačketima („Make America Great Again“), navodno angažovani plaćanjem sendviča. Sličan primer je i slanje njegovog dugogodišnjeg poslovnog partnera Stivena Vitkofa u Izrael, odmah nakon inauguracije, kako bi nadgledao prekid vatre između Tel Aviva i Hamasa, uprkos tome što ovaj magnat nekretnina nema nikakvo iskustvo u međunarodnim odnosima.
Prve kadrovske odluke u Trampovoj administraciji odražavaju isti raskid s tradicijom – prednost su dobili ljudi koji dele njegov stil vođenja, polarizujuće figure bez prethodnog iskustva u državnoj upravi, čak i na pozicijama ključnim za međunarodne odnose. Za razliku od njegovog prvog mandata, kada je Kongres odbacio neke od njegovih kandidata, ovaj put proces potvrđivanja prošao je bez prepreka, a Senat je gotovo jednoglasno odobrio sve njegove izbore.
Posebnu pažnju komentatora privukle su Trampove izjave o Grenlandu i Panami: predsednik SAD-a opravdao je pretnje uvođenjem carinskih barijera pozivajući se na „nacionalnu bezbednost“. Ovo nije prvi put da se taj pojam koristi u kontekstu koji više liči na trgovinsku politiku nego na odbranu. Još 2017. godine, najpre Tramp, a potom i Džo Bajden, pozvali su se na ovu odredbu kako bi opravdali protekcionistički zaokret američke ekonomije. Oslonili su se na retko korišćenu klauzulu iz starog Opšteg sporazuma o carinama i trgovini (GATT), preteče Svetske trgovinske organizacije (STO), koja omogućava članicama da preduzmu „sve mere koje smatraju neophodnim za zaštitu esencijalnih bezbednosnih interesa“. Ovaj zaobilazak principa slobodne trgovine jedina je konstanta između Trampove i Bajdenove administracije, a prati ga i blokada Mehanizma za rešavanje sporova STO. Od 2019. godine, Vašington sprečava imenovanje novih sudija u njenom žalbenom telu.
Pojam „nacionalna bezbednost“ odavno je stub američke političke retorike. Prvi put se pojavio nakon Drugog svetskog rata, ali je u punom smislu postao centralan tokom Vijetnamskog rata. Za razliku od unutrašnje bezbednosti (homeland security), koja mu delimično pripada, ovaj koncept oslikava ekspanzivno američko viđenje svoje uloge u svetskom poretku. Na njemu počiva čitava struktura spoljne politike i odbrane, sa Savetom za nacionalnu bezbednost (NSC) u njenom središtu.
Crna kutija američke spoljne politike
NSC je osnovan na početku Hladnog rata, istim aktom kojim je stvorena i Centralna obaveštajna agencija (CIA), i direktno je podređen Beloj kući. Njegov pravni okvir ostao je nejasan: formalno funkcioniše kao ograničeni kabinet u kojem predsednik, potpredsednik, ključni članovi vlade, načelnik Generalštaba i direktor obaveštajnih službi odlučuju o spoljnopolitičkim i bezbednosnim pitanjima. U zavisnosti od administracije, učestalost njegovih sastanaka može varirati.
U praksi, NSC se oslanja na više od stotinu saradnika, organizovanih po geografskim i tematskim oblastima, koji koordiniraju međuagencijske procese. Na njegovom čelu nalazi se savetnik za nacionalnu bezbednost – ključna, ali pravno nedefinisana funkcija, koja se često posmatra kao alter ego predsednika za međunarodne odnose. U prošlosti su tu ulogu igrali Henri Kisindžer za Ričarda Niksona, Zbignjev Bžežinski za Džimija Kartera i Džejk Salivan za Džoa Bajdena.
Izbor savetnika za nacionalnu bezbednost obično otkriva smer u kojem će se kretati nova administracija. Tokom Trampovog prvog mandata, česta smena nosilaca ove funkcije — Majkla Flina, H. R. Mekmastera, Džona Boltona i Roberta O’Brajena — odražavala je neodlučnost između pragmatizma i otvorenog intervencionizma, kao i između atlantske orijentacije i preusmeravanja fokusa ka Pacifiku. Zamena Džejka Salivana, koji je tu funkciju obavljao u Bajdenovoj administraciji, Trampovim kandidatom Majklom Volcom, bivšim pripadnikom Zelenih beretki, (…)
