Pre nekoliko godina, Fransoa Oland je objavio delo o svom predsedničkom mandatu. Očigledno, to mu nije bilo dovoljno. Nakon „Lekcije vlasti“ (Les Leçons du pouvoir), sada nam nudi „Izazove vladanja“ (Le Défi de gouverner). Njegova analiza, ovog puta istorijski šira, bavi se sukcesivno aferom Drajfus, Kartelom levice, Narodnim frontom, Oslobođenjem, vladama Pjera Mende Fransa i Gija Molea, da bi na kraju stigla do perioda nakon izbora Fransoa Miterana 1981. godine (najvažnijim istorijskim trenucima u kojima je levica imala vlast u Francuskoj, od kraja XIX veka do danas, prim. prev.). To je period koji je Oland sam proživeo iz prve ruke: kao socijalistički aktivista, ministarijski savetnik, lider stranke i, konačno, predsednik Republike.
Izdavačka ambicija ovog dela je transparentna koliko i njegov aktuelni politički cilj. Kada bivši predsednik tvrdi da levica može ponovo postati većinska u Francuskoj tek kada „ideje socijaldemokratije budu uspele da se nametnu“, cela priča koju pripoveda nastoji da dokaže besperspektivnost svakog izbora ili stranke radikalnije od njegove. Međutim, ovde se postavlja dvostruki problem, toliko ozbiljan da Oland deluje smelo upuštajući se u ovakvu avanturu. S jedne strane, činjenica da predsednik koji odlazi s funkcije nije ni pokušao da se ponovo kandiduje iz straha od ubedljivog poraza čini ga jedinstvenim slučajem u dugoj istoriji Pete republike. Da li je on, dakle, najkompetentniji da nam objasni recept za sledeću pobedu levice? Pogotovo kada se setimo da kandidatkinja koju je podržao na poslednjim predsedničkim izborima, An Idalgo (gradonačelnica Pariza, prim. prev.), nije uspela da osvoji više od 1,75% glasova.
S druge strane — i što je još važnije — istorija francuske levice nikako ne potvrđuje ono što Oland pokušava da u njoj pronađe. Naravno, ako se zadržimo na relativno pojednostavljenom nivou političkog marketinga, više volimo „otvoren reformizam“ od „zatvorenog etatizma“, „prilagođavanje realnosti“ od „bekstva od nje“, „preuzimanje odgovornosti“ umesto „padanja ulevo sa moralom kao zastavom“. Ali ovakva analiza, pogodna za jutarnje emisije na France Interu, koje uvek rado ugoste bivšeg predsednika, ne predstavlja još uvek istorijski dokaz.
Samo levica „predvođena reformističkim krilom“ može pobediti, tvrdi Oland. I precizira: „Da Fransoa Miteran nije pobedio Žorža Maršea i Komunističku partiju, ne bi bilo pobede 1981. Da Lionel Žospen nije (…)
