Pitanje o glasačima krajnje desnice i njihovim motivima toliko je puta razmatrano u knjigama, na konferencijama i u akademskim istraživanjima da bi se moglo pomisliti da je odavno rešeno. Od prvih izbornih uspeha pre četiri decenije, Nacionalni front (FN), koji je 2018. godine postao Nacionalni zbor (RN), nesumnjivo je „najproučavanija politička partija u Francuskoj poslednjih decenija“, primećuje politikolog Aleksandar Deze. Između 1980. i 2017. objavljeno je najmanje 210 knjiga na ovu temu, a istraživanja i dalje ne jenjavaju. Kako tumačiti teritorijalne obrasce njegovog širenja? Da li njegov uspon odražava jačanje desničarskih tendencija u Francuskoj? Da li njegovi glasači prvenstveno glasaju iz ekonomskih ili kulturnih razloga?
Ovi birači ne pravdaju svoj izbor na isti način, niti svi pokazuju jednaku privrženost partiji; njihovi motivi zavise od njihovog životnog puta, starosti, socijalnog porekla, profesije, geografskog okruženja… Stoga bi se pre moglo govoriti o „izbornim bazama“ Nacionalnog zbora nego o jednom homogenom biračkom telu, jer se ova partija proširila na gotovo sve društvene slojeve. Na izborima za Evropski parlament u junu 2024. godine, lista koju je predvodio Žordan Bardela pobedila je u svakoj socio-profesionalnoj kategoriji – sa 53% podrške među radnicima, 40% među službenicima, ali i 20% među kadrovima, gde je izjednačena sa listom Rafaela Gliksmana (intelektualca, levog neokonzervativca, koji je bio na čelu liste Socijalističke partije, prim. prev). RN se oslanja na radničku bazu s nižim obrazovanjem, ali privlači i deo buržoazije. Većina akademskih istraživača zbog toga odustaje od širokih generalizacija i umesto toga proučava specifične kvartove ili profesije, pokušavajući da razjasni nijanse biračkih odluka. Za razliku od njih, mediji retko pokazuju takvu preciznost.
Još od 1990-ih, geograf Žak Levi postao je poznat po svojoj teoriji „gradijenta urbanosti“: prema njegovom tumačenju, podrška Nacionalnom frontu slabila je u centrima gradova, gde dominira društvena raznolikost i međunarodne veze, ali je jačala u manje gustim i homogenijim oblastima – predgrađima i ruralnim područjima – gde su lokalni identiteti i tradicionalne vrednosti izraženiji. Sve bi, dakle, zavisilo od odnosa gustine i raznolikosti. Iako je teorija pobijena brojnim protivprimerima i kritikovana zbog problematične upotrebe statistike i zanemarivanja društvenih faktora, njena popularnost nije nestala. Nekolicina istraživača ju je dodatno modifikovala, uključujući ekonomske faktore. Tako je geograf i konsultant Kristof Giji, autor bestselera iz 2014. godine, razvio podelu između „metropolitanske Francuske“ – prosperitetnih urbanih centara povezanih sa globalnim kapitalizmom u kojima žive „pobednici globalizacije“ – i „periferne Francuske“, osiromašene industrijalizacijom, udaljene od ekonomskih tokova i zapostavljene, čiji stanovnici u velikom broju glasaju za krajnju desnicu.
Razni stručnjaci kritikovali su Gijija zbog pojednostavljivanja realnosti i preterano pesimističkog prikaza francuskih malih gradova i sela, dok je istovremeno ublažavao socijalne probleme u radničkim predgrađima. Neki su istakli, uz brojne empirijske podatke, da život u predgrađu ne vodi nužno glasanju za krajnju desnicu, posebno ako je izbor mesta stanovanja bio dobrovoljan i životni uslovi su zadovoljavajući. Drugi su kroz analizu podataka s biračkih mesta (izborni registri, ankete na izlasku s biračkih mesta, popisni podaci) pokazali da faktori poput starosti, obrazovanja i profesije igraju veću ulogu u biračkim preferencijama nego sama geografska lokacija. Proučavajući grad Nant, geograf Žan Rivijer ističe da „izborne promene odražavaju socijalnu evoluciju kvartova unutar metropole“. Ipak, i pored toga što je tripolarizacija političkog polja nakon Makronove pobede 2017. godine delimično oslabila njegovu teoriju, Giji je i dalje istrajan: „Ne postoje tri bloka, već samo dva – metropole protiv periferne Francuske“, izjavio je za Figaro 15. jula 2024, dan nakon drugog kruga parlamentarnih izbora.
Kebabi, kapsule za kafu i biračke preferencije
U tržištu objašnjenja biračkih trendova kroz efektne geografske karte, Giji danas ima konkurenciju u liku Žeroma Furkea, direktora sektora za javno mnjenje pri IFOP-u. U svojoj trilogiji, započetoj knjigom Francuski arhipelag (Seuil, 2019) i završetoj sa Francuska posle. Politički portret (Seuil, 2023), Furke ispravlja neke nedostatke prethodnih autora. Analizirajući širok spektar varijabli na različitim nivoima, on ističe fragmentacije unutar biračkog tela. Umesto podele na dve suprotstavljene strane, on vidi „arhipelizovanu“ Francusku, podeljenu na društvene grupe koje su prostorno izolovane i imaju potpuno različite stilove života i vrednosne sisteme.
Tako Francuska posle otkriva da su u Alzasu klubovi za kantri ples najbrojniji u predgrađima (gde RN beleži visok rezultat), dok se kebabi nalaze uglavnom u velikim gradovima poput Strazbura, Miluza i Kolmara (gde levica ostvaruje najbolje rezultate). Da su vlasnici aparata za kafu s kapsulama češće glasali za Makrona 2022. godine, dok su oni koji koriste aparate na dozirane kesice preferirali Marin Le Pen. Da su gradske četvrti sa visokom koncentracijom prodavnica organske hrane, Starbucks kafića, restorana za branč i lokala iz vodiča Fooding zabeležile snažnu podršku ekološkim kandidatima na lokalnim izborima 2020. godine, kao u Bordou i Grenoblu. Medijski uspeh ovakvih analiza bio je zagarantovan.
Iz ovih konceptualnih uvida, Furke zaključuje da se krajnja desnica obraća onima koji su marginalizovani u potrošačkom društvu, što je način razmišljanja koji meša izbornu strategiju sa tržišnim pozicioniranjem, a društvene grupe sa potrošačkim segmentima. Iako koristi bezbroj varijabli, obično ih kombinuje samo dve ili tri, birane prema potrebi, dok prosti prikaz mapa često zamenjuje stvarnu analizu. Tako, na primer, činjenica da su birači iz malih gradova u departmanima Som i Od (sa između 500 i 5.000 upisanih birača), gde su postavljene vetroturbine, dali nekoliko procenata više glasova Marin Le Pen 2022. godine, trebalo bi da sugeriše da ekološke mere podstiču glasanje za krajnju desnicu. Slično tome, kako bi ilustrovao podelu između „makronističkog Monmartra“ i „melanšonističkog kvarta Gut d’Or“ u 18. arondismanu Pariza, Furke se oslanja na cenu nekretnina i prisustvo afričkih radnji, nudeći pojednostavljenu sliku suprotstavljenih bogatih belaca i siromašnih imigranata.
Pogledajmo ova dva primera kroz prizmu recentnih akademskih istraživanja. Nekoliko istraživača bavilo se pitanjem vetroturbina u regionu Gornja Francuska. Oni su takođe primetili nadprosečnu podršku Nacionalnom zboru u opštinama gde su postavljene vetroturbine. Ali nisu se zaustavili na tom pukom opažanju. Analiza sociodemografskih podataka pokazala je da su ove opštine naseljene većim brojem radnika, ljudi sa nesigurnim zaposlenjem i osoba bez diplome – grupama koje su i inače sklone glasanju za RN. „Sve više“, primećuju sociolozi, „vetroelektrane se instaliraju na socijalno nejednak način“, u mestima koja su prepuštena teritorijalnoj deregulaciji i koja nemaju resurse da se odupru agresivnoj promociji investitora u nekretnine. Iz te perspektive, nadprosečno glasanje (…)
