Tokom pedeset pet dana, od 17. marta do 10. maja 2020. godine, sloboda kretanja bila je suspendovana u Francuskoj. Kako bi usporila širenje pandemije koja je pretila da preoptereti bolničke kapacitete, vlada je naredila zatvaranje stanovništva: osim određenih radnika, svi su, pod pretnjom kazne i do daljeg, morali ostati kod kuće. Samo ispunjavanje posebne potvrde omogućavalo je izuzetak od zabrane izlaska, ali pod strogim uslovima. Hiljade uredbi – policijskih, opštinskih – dodatno su postrožile nacionalna pravila uvođenjem policijskog časa ili lokalnih ograničenja kupovine, a gotovo svuda i administrativnim zatvaranjem prirodnih prostora (gradskih parkova, ali i šuma, planinskih masiva, obala i plaža). Zdravstvena hitnost takođe je poslužila kao opravdanje za uvođenje dotad neviđenih mera nadzora i represije širom metropolitanske Francuske (misli se na kontinentalnu Francusku, bez prekomorskih teritorija, prim.prev.). Amandman na zakon o vanrednom stanju zbog kovida-19, izglasan 19. marta 2020, omogućio je komunalnim policajcima i šumarskim čuvarima da sami izriču kazne za kršenje pravila o kretanju. Na kraju ovog eksperimenta, snage reda su obavile čak 21 milion provera i izrekle 1,1 milion kazni.
Pet godina kasnije, ova epizoda je zatvorena, a da nijedna javna debata nije problematizovala odluku o tako strogom zatvaranju. Nasuprot tome, upravljanje istom pandemijom u Nemačkoj – naročito pitanje ograničenja javnih sloboda – izazvalo je žestoke polemike, iako su tamošnje zabrane bile znatno blaže nego u Francuskoj. U Parizu, dva parlamentarna izveštaja – br. 3053 i 3633 – koja su još 2020. godine procenjivala upravljanje zdravstvenom krizom ne pominju izuzetnu potvrdu za izlazak, niti dovode u pitanje zatvaranje prirodnih prostora. Slično tome, zaključci nezavisne nacionalne misije za evaluaciju upravljanja krizom kovida-19 – koliko god bili dragoceni, prošli su gotovo nezapaženo – takođe ostaju diskretni kada je reč o represivnom aspektu krize. Tema nije uzdrmala ni institucije koje inače oblikuju javnu debatu. Naravno, tokom zatvaranja, neki članci su pominjali provere i kazne, ali njihovo navođenje nije dovelo do sistematske analize zdravstvenog vanrednog stanja – čak ni naknadno. Takođe, gotovo da nije bilo javnih tribina ili peticija koje bi problematizovale policijski pristup krizi i njegove posledice po ograničenje građanskih sloboda. Ista tišina se primećuje i u hiljadama izveštaja koje su političke stranke, sindikati, istraživački centri i fondacije posvetili pandemiji.
Za stanovništvo, prelazak na režim izuzetnog stanja bio je jedna od najkonkretnijih manifestacija zdravstvene politike. Izolacija i suspenzija prijateljskih grupa, profesionalnih kolektiva i posredničkih tela uspostavili su neravnopravan odnos između svakog pojedinca i države. Suočen sa kućnim pritvorom, sitničavim proverama sadržaja torbi s namirnicama i birokratsko-policijskim apsurdima, izostanak protesta predstavlja izuzetan fenomen – (…)
