Za manje od sedamdeset i dva sata, transatlantski odnosi promenili su svoju prirodu. A, po svemu sudeći, Ukrajinci su izgubili rat. Dana 12. februara 2025. godine, američki sekretar za odbranu Pit Hegset daje zvaničan signal za početak mirovnih pregovora o Ukrajini. Odmah prihvata dva glavna zahteva Moskve: da Kijev ne postane članica Organizacije Severnoatlantskog ugovora (NATO) i da se priznaju „nove teritorijalne realnosti“, odnosno ruska aneksija četiri ukrajinske oblasti i Krima. Dan kasnije, nakon dugog telefonskog razgovora sa Vladimirom Putinom, Donald Tramp najavljuje nameru da se sastane sa ruskim liderom u Saudijskoj Arabiji — bez prisustva Ukrajinaca i Evropljana — i izražava želju da se u bliskoj budućnosti održe izbori u Ukrajini. Na kraju, 14. februara, u govoru održanom na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji, američki potpredsednik umesto da pomene ukrajinsku krizu, optužuje evropske lidere da gaze slobodnu volju sopstvenih naroda, ograničavajući slobodu izražavanja na društvenim mrežama ili odlažući izbore u Rumuniji pod izgovorom ruskih mešanja.
U prethodnim nedeljama, Tramp je započeo trgovinsku ofanzivu povećavanjem carina na uvoz iz Kanade, Meksika i Evropske unije, kao i iznošenjem aneksionističkih ambicija u vezi sa Grenlandom. Ali sada više nije reč samo o pritiscima kojima bi se postigla obimnija kupovina američkog oružja od strane „saveznika“ ili o balansiranju trgovinskog bilansa. Izjavom da Sjedinjene Države neće garantovati bezbednost Ukrajini, niti trupama evropskih država koje bi bile raspoređene u toj zemlji radi nadgledanja potencijalnog prekida vatre, Tramp neizbežno dovodi u pitanje solidarnost SAD u slučaju napada na teritoriju neke članice NATO-a. Bez američkog bezbednosnog kišobrana, transatlantski odnosi postaju ništa drugo do zavisnost.
Sjedinjene Države su, međutim, od 2022. godine prosečno godišnje „investirale“ 35,3 milijarde dolara u Ukrajinu. To je daleko više od 3 do 5 milijardi dolara, koliko je Vašington dodeljivao Izraelu svake godine pre 7. oktobra 2023. godine, i skoro polovina godišnjih vojnih troškova za Avganistan u periodu od 2001. do 2019. godine — ulaganja koja su finansirala okupaciju i vojne operacije. Ali, za Trampa, rat u Ukrajini nije rat SAD, već isključivo rat njegovog bivšeg rivala Džozefa Bajdena…
Greške u proračunu
Očigledno je da je obim zapadne pomoći naveo Kijev na pogrešne zaključke, ohrabrujući ga da odbaci pregovore. U proleće 2022. godine, dok mu Zapad još nije obezbedio vojnu podršku, ukrajinski otpor uspeva da osujeti pokušaj promene režima koji je Kremlj isplanirao i da svede teritorijalne gubitke na minimum. Nakon četiri nedelje borbi, sukobljene strane dolaze na prag sporazuma. U Istanbulu, Kijev pristaje na neutralan status — drugim rečima, odustaje od ulaska u NATO — i potvrđuje nameru da ne nabavlja nuklearno oružje. Zauzvrat, Ukrajina pokušava da obezbedi dobrovoljno povlačenje ruskih trupa sa teritorija koje su okupirane od 22. februara. Međutim, Kijevu su potrebne bezbednosne garancije od Zapada. One se ne daju: Boris Džonson u poseti sedištu ukrajinskog predsedništva postaje glasnogovornik zapadne pozicije; britanski premijer poručuje da nikada neće staviti svoj potpis pored Putinovog; umesto garancija, Ukrajini će se isporučivati oružje.
U jednom trenutku činilo se da je ovaj strateški izbor bio ispravan. Nakon prve protivofanzive, Kijev u novembru 2022. godine uspeva da povrati grad Herson na desnoj obali Dnjepra. Nastupa euforija. Reč „pregovori“ postaje tabu. Ne podržati ukrajinske ciljeve — koji podrazumevaju povratak na granice iz 1991. godine vojnim putem — značilo bi sklopiti pakt s đavolom. Zapadni mediji jednoglasno odobravaju ukrajinski dekret iz oktobra 2022. godine kojim se zabranjuju pregovori sa Vladimirom Putinom, koji bi trebalo da bude izveden pred međunarodnu pravdu zbog ratnih zločina.
Međutim, druga ukrajinska protivofanziva, započeta u junu 2023. godine, završava se potpunim neuspehom. Američki zvaničnici preko medija izražavaju nezadovoljstvo: Kijev previše štedi (…)
