Dana 21. novembra 1995, u američkoj vojnoj bazi Dejton u Ohaju, Srbija, Hrvatska i Bosna zaključile su, pod pokroviteljstvom Vašingtona, sporazum koji je okončao trogodišnji krvavi rat. Rat u Bosni završen je… u Sjedinjenim Državama.
Nekoliko meseci ranije, na televiziji CBS, poznati voditelj Den Rezer postavio je pitanje svom dopisniku za spoljne poslove u vezi sa ulogom Vašingtona u sukobu: „Godinama su nam govorili da je Bosna evropski problem koji Evropljani treba da reše. Šta se to upravo dogodilo?“ Odgovor novinara Boba Sajmona bio je jasan: „Dene, ako nas je 20. vek nečemu naučio, to je da Evropljani nisu u stanju da reše sopstvene probleme. Zato je Amerika morala da interveniše u Prvom svetskom ratu, potom i u Drugom. I čini se da će vek završiti onako kako je i počeo – s Amerikom koja priskače u pomoć Evropi.“
Evropski lideri nesposobni da „reše svoje probleme“? Teško je demantovati tu ocenu kada se, trideset godina kasnije, čuje kako francuski ministar spoljnih poslova samouvereno izjavljuje – gotovo komično – da neće razgovarati sa svojim ruskim kolegom osim ako mu ovaj ne saopšti da je Rusija saglasna da Ukrajina dobije „prave bezbednosne garancije, pa čak i da uđe u NATO“. Drugim rečima, da Moskva kapitulira…
Iz ugla Vašingtona, moć, geopolitika, nezavisnost, strateško vođstvo nikada nisu pripadali državama Starog kontinenta – komercijalnim rivalima i turističkim destinacijama – već njihovom prekoatlantskom sizerenu, drugoj, odlučujućoj polovini Zapada. Na tom planu – ništa novo na Zapadu. Bilo da je reč o pokroviteljskom stavu ili preziru, Evropa se posmatra kao nemoćna tvorevina stvorena za slobodnu trgovinu, bez sopstvenog velikog projekta, sa nizom praznih izjava i spremna da bude kažnjena i poslušna. A kada ta unija sa stanovništvom koje sve više stari učestvuje u nekoj vojnoj koaliciji, to je pod komandom Pentagona – da pere sudove nakon što su Amerikanci spremili obrok.
Neki Evropljani ovih dana prenaglašavaju iznenađenje, pokušavajući da izazovu paniku i time podstaknu federalistički zamah, ali diplomatski prezir i trgovinska brutalnost Donalda Trampa ne odudaraju toliko od uobičajenih transatlantskih odnosa. Gotovo pre četrdeset godina, politikološkinja Mari-Frans Tuanet zapisala je: „Godina 1986. završava se velikim nadgornjavanjem sa Evropskom ekonomskom zajednicom. Ronald Regan preti da će povećati carine za 200 odsto na konjak, belo vino, džin, masline i sireve ako Zajednica ne odobri povoljne izvozne uslove za američki kukuruz i soju ka Pirinejskom poluostrvu, koje je upravo ušlo na zajedničko tržište. Po cenu očiglednog narušavanja preferencijalnog sistema, Zajednica popušta američkim zahtevima krajem januara 1987“. Evropa „popušta američkim zahtevima“: to je odavno ambijentalna muzika.
Međutim, Tramp kao nova varijabla u tom odnosu zaoštrava brutalizam. Njegova želja da vodi poslove, da se obračuna sa političkim protivnicima, da se osveti demokratama koje su ga, kako veruje, progonile pravosudno i finansijski, vodi ga u gotovo podjednaku mržnju prema evropskim i kanadskim liberalnim liderima. Oni su uživali u njegovoj nesreći, nadali se njegovom porazu – sada će platiti njegov povratak. Evropska unija takođe, čije su izaslanike već odbili pred vratima Stejt departmenta, pošto Marko Rubio nije našao vremena da ih primi. Ali još u svom prvom mandatu Tramp je nazvao Evropsku uniju „neprijateljem Sjedinjenih Država“ (CBS, 15. jul 2018).
Neprijatelj, i to iz najmanje dva razloga. Prvo, zbog privrženosti Brisela slobodnoj trgovini, dok američki predsednik smatra da je „carina“ „najlepša reč u rečniku“. Drugo, zbog evropskog zahteva za vojnom zaštitom koju pruža Severnoatlantski savez, iako se Sjedinjene Države žale da sve same plaćaju. „Vratićemo bogatstvo koje su nam strane zemlje iznudile“, poručivao je Tramp na mitingu 5. jula (…)
