„Francuska nije ostrvo“, upozoravao je Emanuel Makron 20. februara ove godine na društvenim mrežama. „Strazbur–Ukrajina, to je otprilike 1.500 kilometara, nije baš daleko.“ Alzas posle Donbasa? Preterano alarmantni ton francuskog predsednika možda je izazvao osmeh kod njegovog ministra odbrane Sebastijana Lekorna, koji – kao i većina ozbiljnih posmatrača – odbacuje takav scenario: „Biti nuklearna sila logično znači da se ne nalazimo u istoj poziciji kao država koja to nije.“ Jedan od njegovih prethodnika, Erve Moren, postavljao je pitanje u Journal du dimanche od 9. marta: „Da li zaista treba da uznemiravamo naše građane govoreći im, manje-više, da je ultimativna pretnja na granicama Francuske – Rusija?“
Slično pitanje moglo bi se postaviti i u Nemačkoj. Ili u Španiji, Italiji. Ali na istoku Evrope i oko Baltičkog mora? Da li se nad središtem Starog kontinenta nadvija veliki sukob? Uz retke izuzetke, evropski lideri i zvaničnici više ne koriste jezik potencijalne već stvarne pretnje: ruska vojska se, tvrde oni, priprema za napad. Ukoliko bi u Ukrajini došlo do trajnog prekida vatre, objašnjava Makron 1. marta za Le Parisien, Moskva će „sigurno napasti Moldaviju, možda i Rumuniju“. Za poslanika Evroparlamenta iz partije Place publique, Rafaela Gliksmana, ruske „trupe će preći granicu Estonije i Letonije“ (Le Monde, 22. februar). Varijacija na temu teorije domina, servirana dva dana ranije u L’Expressu: „Vladimir Putin neće prestati dok ne baci Ukrajinu na kolena, a zatim će se okrenuti Gruziji, Moldaviji, pa možda i baltičkim državama ili Poljskoj...“
Iz Brisela ili Pariza gledano, dva uverenja čine diplomatski put neostvarivim: da Rusija razume jedino silu, i da Vladimir Putin laže. To nepoverenje zasniva se na određenom tumačenju uzroka sukoba, prema kojem svu odgovornost snosi Moskva. Poslednje tri decenije tumače se kao niz ruskih ratova — Čečenija (1990-e), Gruzija (2008), Krim i Donbas (2014), a zatim invazija na Ukrajinu u punom obimu (2022). U tom nizu vidi se navodna strategija obnove sovjetskih granica ili makar sfere uticaja u Evropi, i to manipulacijom izbora i destabilizacijom suseda. Invazija na Ukrajinu, uprkos obavezama iz Minska 2 iz 2015. da će pitanje separatističkih republika biti rešeno mirnim putem, pokazuje, kažu, da je Kremlj samo čekao izgovor da krene u ofanzivu. Smatrati suprotno, kažu ti isti analitičari, znači pokazivati „naivnost“, pa čak i „fascinaciju“ Rusijom, prema kojoj je Zapad pokazao sramotnu slabost.
U stvarnosti, greška Zapada nije bila u tome što je verovao Putinu, već u tome što je verovao da može ne ispuniti svoja obećanja – a da to ne izazove posledice. Kada su 2015. Pariz i Berlin sponzorisali Minske sporazume, nije im bilo stalo da ih sprovedu, što su kasnije priznali i bivši predsednik Fransoa Oland i bivša kancelarka Angela Merkel. Dopustili su Kijevu da uslovi održavanje lokalnih izbora povratkom kontrole nad granicom — misleći da će Kremlj prihvatiti zamrznuti konflikt. Kao i mnogi drugi posmatrači, uostalom… Nije li Moskva i u prošlosti negovala niskointenzivne konflikte u Gruziji i Moldaviji, kako bi sprečila njihov ulazak u NATO? Štaviše, i Francuska i Nemačka smatrale su da su već napravile velike ustupke time što su prećutno prihvatile aneksiju Krima. Nastavile su i ekonomsku saradnju s Moskvom, posebno u oblasti energetike.
Međutim, Zapad je zanemario jednu činjenicu: za Moskvu, Ukrajina nije ni Gruzija ni Moldavija. Od 1991. Rusija dosledno posmatra Belorusiju i Ukrajinu — slovensko i pravoslavno srce bivšeg carskog imperija — kao zemlje koje joj pripadaju na dubljem, „nacionalnom“ nivou. One predstavljaju mnogo više od pukog „tampon-pojasa“. Aneksijom Krima, Rusija je želela da Zapadu nametne jasnu crvenu liniju i izdejstvuje kraj širenja evroatlantskog bloka ka Kijevu. Pošto to nije uspela, vratila se oružanoj opciji.
Ta specifičnost Ukrajine trebalo bi da nas upozori na opasnosti mehaničkog prenošenja ovog slučaja na druge zemlje. Geografski, baltičke države i Poljska dodiruju granice Rusije, ali njihova „vrednost“ za Moskvu nije ista. Rizici koje Kremlj preuzima da bi silom zadržao Kijev unutar svoje orbite daleko su veći od onih koje bi morao da preuzme da bi pokušao da potčini druge države – pa čak i one koje imaju (…)
