To je kuća u ruševinama, očigledno napuštena već dugo vremena. Preti da se sruši, sa razbijenim staklima i iskrivljenim vratima. Unutra, po podu razbacani kuhinjski predmeti. Pocepan dušek, pune kese za smeće, stari roze telefon, iskidani futoni, nešto odeće, jedna cipela i porodična fotografija još uvek okačena na zidu, sa nasmejanim licima. Sofa zarasla u mahovinu i časopisi iz nekih prošlih vremena upotpunjuju sliku, usred dvorišta koje je u potpunosti preuzelo rastinje.
Slične scene su toliko učestale u Japanu da su dobile i svoje ime: akija ili „napuštene kuće“. Njihov broj danas prelazi osam miliona, što čini oko 14% stambenog fonda arhipelaga. Prefekture Jamanaši i Vakajama su najteže pogođene, dok Saitama na severu (dobro povezana s Tokijom) i Okinava na jugu (poznata po blagoj klimi i posebnom načinu života) beleže manji broj ovakvih kuća.
Ovi objekti predstavljaju ozbiljan problem za okolinu, naročito u urbanim sredinama, jer obezvređuju čitava naselja. Napuštene, kuće ubrzo postaju nehigijenske, pa i rizične po bezbednost. Prema zvaničnim statistikama, ukupna površina tih nekretnina odgovara površini ostrva Kjušu — oko 36.000 kvadratnih kilometara. Istraživački institut Nomura (NRI) procenjuje da bi akija do 2033. mogle činiti čak 30% stambenog fonda Japana. A ipak…
Da bismo razumeli ovaj paradoks, moramo se vratiti u prošlost. Posle Drugog svetskog rata, Tokio se suočava s ozbiljnim stambenim deficitom izazvanim ratnim razaranjima. Kriza se produbljuje tokom demografske eksplozije 1960-ih i 1970-ih, u doba snažnog ekonomskog rasta. Vlasti tada podstiču građane da kupuju nekretnine kako bi oživele tržište stanova. Stambena kreditna agencija (danas Agencija za stambeno finansiranje) nudi izuzetno niske kamate, dok država uvodi poreske olakšice kako bi olakšala kupovinu. Početkom 1990-ih sledi novi talas mera, ovog puta s ciljem pokretanja građevinske industrije, ne zbog nestašice, već kao podsticaj posustaloj privredi.
Privremeni domovi
U posleratnom Japanu, tržište nekretnina razvijalo se oko gradnje porodičnih kuća srednjeg ili niskog kvaliteta, često od drveta ili papira, koje je obično trebalo zameniti svakih 25 do 30 godina. Reč je o svojevrsnim privremenim domovima. Ova politika podstiče potražnju, pogoduje građevinskom sektoru, ali je istovremeno — veštačka. Kako se nad Japanom nadvila demografska zima, sve više kuća ostaje prazno, i u provinciji i u metropolama. Prema podacima Svetske banke, broj stanovnika opao je sa 128 miliona (2009) na 125 miliona (2022), uz pad od skoro 800.000 ljudi samo te godine. Sve ukazuje na budući kolaps: do 2050. Japan bi mogao da ima oko 106 miliona stanovnika.
Danas, kada preminu vlasnici kuća lošeg kvaliteta, njihova deca nerado preuzimaju stanovanje u takvim objektima. Iznajmljivanje često zahteva velike, skupe renovacije — pa odustaju i od toga. Ostaje, barem u teoriji, rušenje objekta. Ali poreski sistem u Japanu favorizuje zemljište s objektom u odnosu na prazno zemljište — porez je šest puta manji ako postoji zgrada, bez obzira na stanje. Ta poreska anomalija datira iz vremena kada je država podsticala građevinski bum. Mnogi naslednici stoga radije ostaju nevidljivi, čime ujedno izbegavaju i visoke poreze na nasleđe. (…)
