Tradicionalna veza i dalje je snažna. Od pedesetih godina prošlog veka, svakog marta Bela kuća se ukrašava irskim bojama. Od vremena administracije Bila Klintona, Vašington je počeo da prima taoiseacha (irske premijere) za Dan svetog Patrika. Kada je 2024. godine Džo Bajden, sa zelenom kravatom i detelinom na reveru, dočekao Lea Varadkara, dvojica državnika razgovarali su i o ratu na Bliskom istoku. „Irski narod je duboko potresen katastrofom kojoj svedočimo u Gazi“, izjavio je premijer na zajedničkoj konferenciji za novinare. „Kada putujem, lideri me često pitaju zašto Irci osećaju toliku empatiju prema palestinskom narodu. Odgovor je jednostavan. U njihovim očima vidimo sopstvenu istoriju. Istoriju raseljavanja, oduzimanja, poricanja prava na nacionalni identitet, prinudne emigracije, diskriminacija i sada… glad.“ Referenca je jasna: na „veliku glad“, traumatično poglavlje irske prošlosti, kada je sredinom 19. veka, usled propasti roda krompira, umrlo oko 1,5 miliona ljudi, što je pokrenulo talas masovne emigracije Iraca u Ameriku.
Takav govor, koji dolazi od lidera evropskog desnog centra, može iznenaditi. Od početka rata, gotovo sve zemlje Starog kontinenta zauzele su proizraelski stav. U prvim danima izraelske ofanzive na Gazu, u oktobru 2023, Dablin je bio prva evropska prestonica koja je kritikovala neproporcionalnost odgovora. Kada je Ursula fon der Lajen posetila Izrael kao predsednica Evropske komisije i pohvalila „pravo na samoodbranu“, irski predsednik Majkl D. Higins javno se distancirao, a Varadkar je dodatno zaoštrio ton. Osudio je ono što je nazvao „nečim što više liči na osvetu“ i zamerio Evropskoj uniji na „dvostrukim standardima“.
Dok broj palestinskih žrtava neprekidno raste, Irska 22. maja 2024. priznaje državu Palestinu, zajedno s Norveškom i Španijom, a 6. januara 2025. pridružuje se tužbi Južnoafričke Republike protiv Izraela pred Međunarodnim sudom pravde zbog genocida. Odbija da obustavi finansiranje Agencije Ujedinjenih nacija za pomoć palestinskim izbeglicama na Bliskom istoku (UNRWA), iako je izraelski parlament 28. oktobra 2024. zabranio njen rad. U februaru 2025, povodom stupanja na snagu sporazuma o prekidu vatre između Izraela i Hamasa, Dablin joj uplaćuje dodatnih 20 miliona evra.
Irska ima duboko ukorenjeno iskustvo kolonijalizma. Britanska dominacija ostavila je snažan trag u istoriji Republike Irske. Još od 12. veka deo zemlje osvajaju Anglo-Normani, a kroz vekove, Irska je, kao i Palestina, delila istoriju okupacije — i otpora. Tokom „velike gladi“, London je namerno pustio da stanovništvo ostrva propada. Istoričarka Binej Blend pravi paralelu između masovnih administrativnih pritvora kojima je Izrael izložio Palestince i statusa irskih političkih zatvorenika, posebno tokom čuvenog štrajka glađu iz 1981. godine, kada su umrli republikanac Robert „Bobi“ Sends i još devet članova IRA-e (Irske republikanske armije).
Pokrenuta 2005. godine u znak solidarnosti s Palestinom, međunarodna kampanja BDS (bojkot, deinvestiranje, sankcije) već dugo mobilizuje široke slojeve irskog društva. Oružje slabih par excellence nosi ime Čarlsa Kaningema Bojkota, kapetana britanske kraljevske vojske koji je postao upravnik imanja jednog velikog zemljoposednika u okrugu Mejo, na zapadu Irske. Godine 1880, u kontekstu loše žetve i teškog siromaštva seljaka, upravnik ne okleva da izbaci iz kuća one koji ne mogu da plate zakup. Predvođeni liderom nezavisničkog pokreta Čarlsom Stjuartom Parnelom, seljaci su uzvratili: niko više nije hteo da radi za kapetana, nijedan trgovac mu više nije prodavao robu. Bojkot je morao da napusti Irsku, ali je njegovo ime ostalo u jeziku — kao sinonim za kolektivno odbijanje saradnje.
Nezaobilazne multinacionalke
Godine 1887. Artur Džejms Balfur preuzima poslove vezane za Irsku u britanskoj vladi. Istorija će ga pamtiti po tome što je 1917. potpisao prvu zvaničnu deklaraciju kojom se podržava stvaranje nacionalnog doma jevrejskog naroda u Palestini. No, zbog svog mandata na „Zelenoj Eirini“ dobiće nadimak „Krvavi Balfur“. Tamo se pokazao neumoljivim, protivnikom bilo kakve autonomije ostrva, stalno spremnim na gušenje pobuna. Paralele se mogu nastaviti: 1920. godine britanski vojni guverner Jerusalima, ser Ronald Stors, opisuje Izrael kao „mali jevrejski Alster“, aludirajući na lojalistički okrug koji je u očima britanske imperije predstavljao bedem protiv irskog nacionalizma.
Danas tri četvrtine Iraca smatra da Palestinci trpe izraelski aparthejd; dve trećine žele da Evropska unija sankcioniše masakre u Gazi kao što je sankcionisala rusku invaziju na Ukrajinu. Takva osetljivost naroda na dešavanja u Gazi primorava vlade da reaguju — posebno u predizbornim periodima. Ipak, Dablin već decenijama održava normalizovane odnose sa Tel Avivom. Članica Evropske zajednice od 1973, a potom i Evropske unije, Irska je u potpunosti integrisana u globalnu ekonomiju. U tom (…)
