Franc fon Papen je genije. Barem tako misli on sam — i građanski blok koji ga podržava u njegovoj potrazi za „stabilnošću“ putem ujedinjenja desnice, ujedinjenja konačno ostvarenog proglašenjem vlade Hitler–Papen 30. januara 1933. u 11:15 časova. Posle dvaju uzastopnih parlamentarnih izbora raspisanih nakon dvostrukog raspuštanja Rajhstaga, kao i predsedničkih izbora, činilo se da je kontinuitet izvršne vlasti obezbeđen zahvaljujući „nacionalnoj koncentraciji“ koja ni najmanje ne krije nameru da ukine demokratiju.
U tom kontekstu, formiranje te vlade deluje kao majstorski potez. Već tri godine „nacionalni tabor“ pokušava da uključi naciste u vlast, a nacisti to sve vreme odbijaju ukoliko se Hitleru ne omogući da bude kancelar. Imenovan za šefa vlade 4. juna 1932, Papen je učinio niz ustupaka: zatražio je od predsednika Paula fon Hindenburga da raspusti Rajhstag, ponovo je legalizovao jurišne odrede SA i SS — dve katastrofalne odluke koje su nacistima donele skok od 18 procentnih poena na izborima 31. jula (do 37% glasova), dok su braon košulje u predizbornoj kampanji izazvale pravi pokolj: stotinu mrtvih samo u julu. Po sopstvenom priznanju, koje će izreći u govoru 4. novembra 1932, Papen je sve dao i sve prepustio, a da zauzvrat nije dobio učešće nacista u vladi, uprkos obećanjima Hitlera i Hermana Geringa. Tradicionalna desnica tada počinje da uviđa da nacisti nisu pouzdan partner i da njihov odnos prema nasilju postaje ozbiljan problem.
Budućnost će biti liberalna i naklonjena krupnom kapitalu
Papen, oslabljen drugom odlukom o raspuštanju parlamenta i katastrofalnim izbornim rezultatom koji je 6. novembra 1932. građanski centar sveo na 10% biračkog tela, a napušten i od vojske koja odbija da ga prati u pokušaju državnog udara, morao je 3. decembra da preda kancelarsko mesto Kurtu fon Šlajheru. General, pravi majstor iz senke nemačke desnice od 1930. godine, isprva je bio sklon savezu s nacistima, ali je od te ideje odustao nakon nasilnog izbornog leta. Šlajher je želeo da SA inkorporira u vojsku i tada je uvideo koliku pretnju ekstremna desnica predstavlja za građanski mir. Kao izuzetno inteligentan birokratski oficir, započeo je političku rekonstrukciju koja je imala za cilj da razbije nacističku partiju — čiji su brojni visoki funkcioneri (poput Gregora Štrašera, drugog čoveka stranke, i šefa poslaničke grupe Vilhelma Frika) bili spremni na učešće u vladi okupljenoj oko socijalno orijentisane desnice.
Gonjen ličnim neprijateljstvom prema Šlajheru, ali i podržan od strane moćnih bankarskih, industrijskih i zemljoposedničkih krugova, Papen krajem 1932. kreće u savez s nacistima. Njegov politički instinkt prepoznaje slabost: Nacionalsocijalistička nemačka radnička partija (NSDAP) je u padu, gubi niz lokalnih izbora u novembru i decembru. Dakle, može se „kupiti po nižoj ceni“ da bi se formirala koaliciona vlada desnice i ekstremne desnice.
Takve kombinacije već postoje od 1930. u tri nemačke pokrajine i svi učesnici su zadovoljni. Nacisti se pokazuju kao dobri partneri i sistematski zahtevaju samo Ministarstvo unutrašnjih poslova, čime stiču kontrolu nad celokupnim aparatom bezbednosti i represije, ali i nad obrazovanjem — sve do univerziteta. Ideja je da se takva podela vlasti prenese i na Rajh: Hitler će, istina, postati kancelar, jer od toga ne odustaje, ali će mu se suprotstaviti snažan potkancelar (Papen), dok će celinu dominirati liberalno-autoritarna i nacionalno-konzervativna desnica. Zaista, majstorski potez: 30. januara 1933. imenuje se vlada od dvanaest članova, u kojoj su samo trojica nacista — među njima kancelar i ministar bez portfelja!
S Papenom kao potkancelarom, četiri ministra iz vlade formirane 4. juna prethodne godine — čuveni „kabinet barona“ — ostaju u sastavu nove vlade. Papen slavi po berlinskim salonima: nacisti su, kako se tada govorilo, „pripitomljeni“ (gezähmt), „ukalupljeni“ (eingerahmt), a Hitler je „tako stisnut uza zid da će samo cviliti“.
Vođena predstavom o politici kao o hidrauličnom sistemu, ova analiza deluje neoborivo. Da bi se ojačao „građanski centar“ (bürgerliche Mitte), „liberalno-autoritaran“ — pojam koji je skovao socijaldemokratski pravnik Herman Heler —, pa čak i da bi se zakrpila „građanska desnica“ (bürgerliche Rechte) koja gubi birače, treba preusmeriti tokove koji vode ka ekstremnoj desnici u korist postojećih struktura. Ovo se činilo lakim zadatkom jer su nacisti uglavnom rasli na račun slabljenja liberalne i nacionalno-konzervativne desnice, a te desnice su, u osnovi, delile istu ideološku matricu: nacionalizam, konzervativizam, socijalni darvinizam, podršku tradicionalnim elitama i politikama naklonjenim krupnom biznisu, koje su od leta 1932. zamenile prethodni režim štednje. „Načela nemačke ekonomske politike“ koja je tog leta objavio doktor Hjalmar Šaht, miljenik poslovnih krugova i pristalica nacista još od 1930, ulivaju svima poverenje: budućnost će biti liberalna i povoljna za krupni kapital.
Papen i liberalno-autoritarni krugovi govore jezikom ekstremne desnice: napadaju komuniste, ali i socijaldemokrate, preziru „kulturni boljševizam“ — čudovišni bauk u kojem se sabiraju sve moralne panike nemačke desnice i kojim se opravdava anatema nad feminizmom, urbanizacijom, ravnopravnošću, homoseksualnošću, umetničkom i književnom modernošću, kao i nad socijalnom pravdom — a ne izostaje ni napad na „kosmopolitizam“ „apatride“, jer kada se zovete Franc Jozef Marija fon Papen, nasledni solarnik iz Verla i Nojverka, znate da se držite „kako dolikuje“ i ne urlate svoj antisemitizam kao oni prostaci iz SA odreda ili iz nacističkog nedeljnika Der Stürmer, ali naravno da ni ne mislite ništa manje zlo.
Doktor nauka iz književnosti Jozef Gebels, oduvek izuzetno pažljiv prema jeziku, uznemiren je tom srodnošću. U svoj dnevnik zapisuje: „Papen je govorio na radiju. Govor koji je potekao iz naših sopstvenih ideja, od A do Š“. To je nezgodno, čak alarmantno, jer liberalno-autoritarna vlada zapravo radi gotovo sve što nacisti traže: vodi politiku naklonjenu krupnom kapitalu (subvencije, poreski krediti, deregulacija), demontira sistem socijalne zaštite u ime štednje i „reformi“, i direktno se sukobljava s levicom tamo gde ona još ima vlast. Na nivou Rajha, levice više nema od ostavke kancelara Hermana Milera iz Socijaldemokratske partije (SPD) u proleće 1930, ali u Pruskoj ona još uvek vlada. A u saveznoj državi kakav je Vajmarski Rajh, Pruska ima poseban značaj: to je najveća nemačka pokrajina (dve trećine teritorije i stanovništva), s moćnom policijom (90.000 ljudi) i administracijom koja predstavlja uporište „kulturnog boljševizma“, levice, pa čak i same republikanske kulture. Ne zaboravlja se da je 1920. godine vojni puč Volfganga Kapa i generala Valtera fon Litvica propao zahvaljujući generalnom štrajku u Berlinu.
Dana 20. jula 1932, očigledno prekoračujući ovlašćenja centralne vlade, kancelar Papen uspeva da izdejstvuje kod Hindenburga donošenje hitne uredbe kojom se smenjuje pruska vlada — socijaldemokratska gotovo neprekidno od 1919. Papen tada postaje carskomesar za Prusku (Reichskommissar für Preussen). Ministri bivaju smenjeni, viši činovnici „antipatriotske orijentacije“ proterani su iz administracije silom, jer je proglašeno vanredno stanje, a vojska raspoređena po prestonici.
Ova brutalna akcija ostavlja snažan utisak na naciste, koji počinju da se brinu. Gebels u dnevniku piše: „Nas mnogo [u vrhu NSDAP] plaši da ova vlada uradi sve što bi mi hteli, pa nam (…)
