Već trideset šest godina pomno pratim srednju i istočnu Evropu, Rusiju i Ukrajinu. Bio sam savetnik poljske vlade 1989. godine, ekonomskog tima predsednika Mihaila Gorbačova 1990. i 1991, zatim ekipe predsednika Borisa Jeljcina od 1991. do 1993, a potom i predsednika Ukrajine Leonida Kučme 1994. godine. Posle Majdana, 2014, novi ukrajinski režim me je pozvao u Kijev. U kontaktu sam s ruskim liderima više od tri decenije, a njihove američke kolege dobro poznajem. O svemu što sledi govorim, dakle, s punim uvidom u situaciju.
Nakon raspada Sovjetskog Saveza, Sjedinjene Države odlučuju da se proširenje Organizacije Severnoatlantskog ugovora (NATO), od Brisela do Vladivostoka, sprovodi postepeno i bez ikakvih ograničenja. Trebalo je da to bude američki unipolarni svet. A ipak, nemački ministar spoljnih poslova Hans Ditrih Genšer i američki državni sekretar Džejms Bejker početkom februara 1990. dogovaraju se s Gorbačovom da se NATO „neće proširiti ni za pedalj ka istoku“. To obećanje nije dato usputno, već u jasnom pravno-diplomatskom okviru. Bilo je to jedno od ključnih obećanja koje je omogućilo pregovore o definitivnom okončanju Drugog svetskog rata i otvaranje puta ka ujedinjenju Nemačke.
Američki plan za Crno more: strategija stara trideset godina
Ipak, predsednik Klinton 1994. donosi odluku o proširenju NATO-a sve do Ukrajine. Nije reč o hiru jednog predsednika, već o doslednoj američkoj politici koja se sprovodi već trideset godina — možda sve do nedavnog telefonskog razgovora Trampa i Putina, 12. februara. Godine 1997, Zbignjev Bžežinski, strateg i bivši savetnik Bele kuće, objavljuje knjigu Velika šahovska tabla. U njoj detaljno izlaže neke od američkih planova, među kojima je i proširenje Evrope i NATO-a ka istoku. „Šta će učiniti Ruska Federacija kada joj se i jedno i drugo nađu na pragu?“, pita se Bžežinski u jednom poglavlju. „Jedina realna geostrateška opcija Rusije, koja bi joj mogla doneti međunarodnu ulogu i maksimalne šanse za društvenu transformaciju i modernizaciju, jeste Evropa. Ne bilo kakva Evropa, već transatlantska, oličena u Evropskoj uniji i NATO-u.“ Veliki vizionar, Bžežinski ujedno objašnjava da je nezamislivo da bi se Moskva ikada mogla približiti Pekingu…
Proširenje NATO-a započinje 1999. godine, kada se Alijansi pridružuju Mađarska, Poljska i Češka. Rusija protestuje — ali uzalud. Sledeći talas, koji počinje 2004, obuhvata baltičke zemlje, Rumuniju, Bugarsku, Sloveniju i Slovačku. U tom trenutku, Rusi sve glasnije izražavaju nezadovoljstvo: to doživljavaju kao direktno kršenje poretka uspostavljenog u trenutku nemačkog ujedinjenja i kao izdaju Vašingtona u odnosu na dogovorenu saradnju s Moskvom. Na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji, u februaru 2007, predsednik Putin jasno poručuje: dosta je bilo! Ali Sjedinjene Države ne mare. Već naredne godine, nameću Evropi plan o priključenju (…)
