Od samog početka razorne ofanzive koju je Izrael pokrenuo u Gazi kao odgovor na napade Hamasa od 7. oktobra 2023, Madrid staje u odbranu Palestinaca, izazivajući bes izraelskog premijera Benjamina Netanjahua. Na taj način Španija se pozicionira kao osoben diplomatski akter u Evropi. Koalicija na vlasti u toj zemlji već se po svojoj prirodi izdvaja iz evropskog pejzaža. U izvršnoj vlasti, predsednik vlade Pedro Sančes, iz redova Španske socijalističke radničke partije (PSOE), oslanja se na koaliciju Sumar, levo orijentisani savez Ujedinjene levice (Izquierda Unida, IU), Komunističke partije Španije (PCE) i različitih progresivnih regionalnih partija. Njegovu parlamentarnu većinu podržavaju i Podemos — koji je bio deo vlade od 2020. do 2023, a potom se razišao sa Sumarom — kao i baskijske i katalonske partije koje se zalažu za nezavisnost. Sve ove snage, svaka na svoj način i uz različite stepene angažovanosti, podržavaju otpor palestinskog naroda, u skladu sa svojom podrškom svim oblicima antikolonijalne borbe.
Angažman Madrida ukorenjen je i u određenoj diplomatskoj tradiciji. Priznanje palestinske države (zajedno sa Irskom i Norveškom) 28. maja 2024, podrška postupku koji je Južnoafrička Republika pokrenula 28. oktobra 2024. pred Međunarodnim sudom pravde (MSP) protiv Izraela zbog „genocida“, kao i delimična obustava izvoza oružja toj zemlji, nisu isključivo rezultat aktuelnih političkih okolnosti, na Bliskom istoku, kao i u Španiji.
Trebalo je sačekati 1986. godinu i ulazak u Evropsku ekonomsku zajednicu (EEZ) da bi Španija, pod vođstvom socijaliste Felipa Gonzalesa, priznala Izrael — poslednja među zemljama Starog kontinenta. Naime, neposredno nakon Drugog svetskog rata i poraza sila Osovine — Nemačke, Italije i Japana —, Frankova diktatura, na vlasti od 1939, našla se u diplomatskoj izolaciji, izložena neprijateljstvu Londona i Pariza, isključena iz Ujedinjenih nacija i Severnoatlantske alijanse. Madrid tada pribegava strategiji zamene, jačajući odnose sa Latinskom Amerikom i arapskim svetom, posebno sa monarhijama Jordana, Saudijske Arabije i Egipta. Više faktora olakšava ovaj zaokret: lični odnosi koje je general Franko još u vreme francusko-španskog protektorata u Maroku (1912–1956) uspostavio s afričkim i arapskim oficirima, nostalgija za Al-Andalusom — periodom muslimanskog prisustva na Iberijskom poluostrvu od 711. do 1492. — koju neguju određeni arapski krugovi, kao i anglofobija i frankofobija frankista, koje su u to (…)
