Ide li se ka raskidu diplomatskih odnosa između Alžira i Francuske? Ono što je pre samo šest meseci delovalo nezamislivo, danas više ne isključuju ni diplomate s jedne ni s druge strane, koje nastoje da smire — ili bar ublaže — napetosti između dve zemlje. Od 1962. godine i sticanja nezavisnosti, odnosi između Francuske i Alžira prošli su kroz brojne burne faze, ali nijedna od njih nije dostigla ovakav stepen intenziteta. Kao u većini sporova, odgovornost je podeljena, ali početna tačka ostaje odluka Francuske da prizna „marokansku suverenitet“ nad Zapadnom Saharom — bivšom španskom kolonijom koju Ujedinjene nacije još uvek smatraju teritorijom u procesu dekolonizacije. Pismom predsednika Emanuela Makrona upućenim marokanskom kralju Mohamedu VI, Pariz je 30. jula 2024. formalizovao ovo priznanje suvereniteta. Alžir je odmah reagovao povlačenjem svog ambasadora iz Pariza. Nekoliko nedelja kasnije, predsednik Republike dodatno je potvrdio stav u obraćanju marokanskom parlamentu: „Sadašnjost i budućnost ove teritorije jesu i biće deo marokanskog suvereniteta.“
Decenijama je Francuska sprovodila pravu diplomatsku akrobatiku: pružala je konstantnu podršku Maroku po ovom pitanju, posebno u okviru međunarodnih institucija, ali nikada nije prešla prag formalnog priznanja suvereniteta. Taj balans je omogućavao očuvanje fasade neutralnosti i održavanje više ili manje pristojnih odnosa s oba severnoafrička rivala.
Makron je imao kurtoaziju da unapred obavesti svog alžirskog kolegu, na marginama samita G7 u Bariju 13. juna 2024. godine. Alžirske vlasti dakle nisu bile zatečene, ali to nije ublažilo njihovu reakciju. „Francuska će platiti.“ Taj ton preovlađuje u državnom aparatu, uključujući i velike državne kompanije koje se sve više okreću od francuskih dobavljača. Pitanje Zapadne Sahare — kao i stalna napetost s Marokom, koja je započela još 1963. „ratom u pesku“ — postalo je suštinski stub spoljne politike Alžira. Već pola veka, na tom pitanju ulaže se ogroman politički kapital.
Zaokret francuske politike potvrđuje i postepenu, ali trajnu eroziju međunarodne pozicije Alžira, koja je počela i pre nego što je Donald Tramp priznao marokanski suverenitet nad Zapadnom Saharom — zauzvrat za normalizaciju odnosa s Izraelom — i pre nego što se Madrid pridružio marokanskoj liniji. Alžirska diplomatija, već oslabljena devedesetih godina, postala je praktično nemušta posle 2013, kada se zdravlje Abdelaziza Buteflike ozbiljno pogoršalo, a od izbora Abdelmadžida Tebuna u decembru 2019. niže neuspehe: više afričkih zemalja povuklo je priznanje Arapske Saharske Demokratske Republike (RASD), odbijena je kandidatura za pridruživanje grupi BRIKS — Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika —, Alžir se našao u izolaciji u Sahelu i, što je novost, u konfliktnom odnosu s Rusijom zbog Malija, gde bivša Vagnerova grupa operiše rame uz rame s vojskom iz Bamaka protiv pobunjeničkih frakcija koje su u nekim (…)
