Mnoga fantaziranja dominiraju raspravama o integrisanoj evropskoj odbrani, među kojima se posebno ističe ona o jedinstvenoj Evropi koja odlučno odgovara na geopolitičke pretnje. Samo što Evropska unija u tom scenariju ne igra glavnu ulogu. Nakon što je Ujedinjeno Kraljevstvo napustilo EU 2020. godine, prvi veliki samit posle američko-ruskog zbližavanja održan je — u Londonu, 2. marta. Pored jedanaest država članica EU (od ukupno dvadeset sedam), u sastavu okupljenom u rezidenciji Lankaster haus učestvuju i tri zemlje van Unije: Norveška, Kanada i Turska, članica NATO-a koja već četrdeset godina čeka u predvorju evropskog članstva.
Jedanaestog marta, pregovori o mogućem mirovnom planu, organizovani u Parizu, okupljaju trideset sedam načelnika generalštabova iz evropskih zemalja i Kanade, uz učešće Australije, zainteresovane za ulogu mirovnog posrednika.
Evropska unija ponovo stupa na scenu tek kada se govori o novcu: 800 milijardi evra koje je Evropska komisija najavila 10. marta namenjene su finansiranju nacionalnih vojnih industrija zemalja članica. Čuveno ograničenje budžetskog deficita od 3% BDP-a moglo bi čak biti suspendovano — naravno, u korist proizvođača oružja, prema Beloj knjizi o odbrani koju je 19. marta predstavila Ursula fon der Lajen. Cilj, u osnovi razuman — smanjenje zavisnosti od američkih tehnologija — čini se sve težim za ostvarenje, budući da evropska vojna saradnja beleži više promašaja nego uspeha, pa čak i u osovini Pariz–Berlin.
Ovaj podsticaj produžava napore započete 2004. godine osnivanjem Evropske odbrambene agencije (EDA), nastavljen pokretanjem Stalne strukturne saradnje (PESCO) 2017, potom Evropskog odbrambenog fonda (EDF) 2021. godine i, od 2022, širenjem — sada prilično ironično nazvane — Evropske mirovne pomoći (EPF), koja se koristi za izvoz ubojitog oružja u zemlje u ratu, s ciljem da se podrži ukrajinski otpor.
Komisija nema nikakva ovlašćenja u oblasti zajedničke bezbednosne i odbrambene politike (ZBOP). Ona deluje kao ekonomski upravljač jedinstvenog tržišta, a ne kao politička instanca — iako se takav utisak sistematski podstiče uz prećutnu saglasnost šefova država i vlada, pre svih Emanuela Makrona. Upravo oni su joj simbolično dopustili da, kroz veoma slobodno tumačenje evropskih ugovora, imenuje komesara za odbranu u januaru 2025. godine.
Sama definicija strateških ciljeva zajedničke diplomatije i dalje ostaje isključivo u nadležnosti država članica i zahteva njihov jednoglasan pristanak. Uprkos sve brojnijim strukturama, istorijske razlike i sukobi interesa onemogućavaju stvaranje stvarne zajedničke odbrambene politike. Odatle i osnivanje ad hoc formata, poput londonske „koalicije voljnih“. Cilj takvih okupljanja je da se približe različiti stavovi, što je ujedno i smisao Evropske političke zajednice — neformalnog foruma koji od kraja 2022. okuplja četrdeset sedam suverenih država radi dijaloga o bezbednosti i stabilnosti kontinenta.
Još od trauma jugoslovenskih ratova devedesetih godina, EU je razvila zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku (ZSBP) koja bi jednog dana mogla da preraste u zajedničku odbranu. U tom pravcu, Unija danas raspolaže nizom koordinacionih instrumenata (Političko-bezbednosni komitet – PSC, Vojni komitet EU – EUMC), kao i pet vojnih misija: u Bosni i (…)
