Odmah po izlasku četvoroepizodne serije „Adolescencija“ na Netfliksu, kritika je, u zanosu, dočekala ovaj izuzetan uspeh. Komentari su se uglavnom usmerili na pitanja koja otvara priča o Džejmiju, trinaestogodišnjaku koji nasmrt izbode devojčicu svojih godina. Među temama koje se obrađuju nalaze se odnos tinejdžera prema ekranima, nasilje na društvenim mrežama, toksična muškost inspirisana influenserom Endruom Tejtom i položaj „incela“. Sa više od sto miliona pregleda u više od sedamdeset zemalja i mestom među deset najgledanijih serija na engleskom jeziku u istoriji ove platforme, program je već ispunio očekivanja producenata i pogodio u žicu publiku koja takođe čita bestseler „Generacija anksioznih“, Džonatana Hajta.
Autori serije — Filip Barantini, Stiven Grejem i Džek Torn — u brojnim su intervjuima isticali da žele da upozore javnost i nadležne institucije. Potonji je čak pozvao britanske zakonodavce da zabrane pristup društvenim mrežama mlađima od 16 godina. Sve to je, naravno, privuklo pažnju premijera. Kir Starmer je izjavio da mu je bilo teško da seriju gleda zajedno sa svojom decom, a potom se pridružio opštem utisku: serija deluje kao „reflektor uperen ka nizu problema koji nas često ostavljaju bez reči“. A sama platforma Netfliks ne propušta da se predstavi kao dobrotvor: dok joj poslovni model počiva na privlačenju tinejdžera ekranima, najavila je da će seriju besplatno učiniti dostupnom u britanskim srednjim školama.
Do sada su originalne produkcije Netfliksa obrađivale virtuelni svet s manje ozbiljnosti. Distopijska serija Black Mirror (2011) tematizovala je onlajn maltretiranje, opsesivnu vezanost za virtuelne prijatelje i nezdravu fascinaciju medijskim senzacijama. Kriminalistički dokumentarci (true crime) i dalje su među najpopularnijim žanrovima na Netfliksu. „Adolescencija“ se, međutim, izdvaja ozbiljnim pristupom društvenoj temi, ali i estetikom koja se, na prvi pogled, razlikuje. U središtu diskusija o ovoj fikciji nalazi se i jedan postupak star koliko i sam film: plan sekvenca. Promotivna kampanja isticala je upravo to: svaka epizoda u trajanju od oko sat vremena snimljena je u jednom kadru — obećanje intenziteta, garancija realizma.
Još u 1890-im godinama, braća Limijer snimala su svoje prve filmove iz jednog kadra, u trajanju od oko minut, koliko je njihova kamera mogla da izdrži bez zamene rolne. Takav pristup i kasnije je ostao retkost, budući da postavlja velike zahteve u pogledu scenarija i režije. Ipak, pojedine reditelje ta forma inspiriše, kada to tema dopušta. Iako „Konopac“ (1948) nije pravi film u jednom kadru, sve deluje kao da se dešava u istoj prostoriji, bez rezova i u realnom vremenu. Pokreti glumaca omogućili su Alfredu Hičkoku da prikrije zamenu filmske rolne svakih jedanaest minuta. Danas, tehnički napredak omogućava celovečernje filmove u jednom kadru. Aleksandar Sokurov je, s demonstrativnom virtuoznošću, u „Ruskom kovčegu“ (2002) snimao u neprekidnom kadru put duha kroz Zimski dvorac u Sankt Peterburgu. I drugi su se reditelji odlučivali za ovu tehniku, kada žele da pojačaju tenziju u funkciji radnje: „Utøya“, 22. jul (Erik Pop, 2018), o masakru na norveškom ostrvu; ili „Kuvvar“ (2021), film Filipa Barantinija — haotična noć jednog kuvara sa Mišlenovom zvezdom, kog tumači Stiven Grejem.
Ista autorska ekipa koristi istu tehniku i u „Adolescenciji“, kako bi gledaoce uvela u perspektivu Džejmijeve porodice, policajaca, psihološkinje — svih onih koji pokušavaju da shvate šta se dogodilo, uprkos bolu i šoku. I uprkos zagonetnoj ličnosti samog (…)
