„Vidimo i znamo šta se dešava u Palestini. Neka Bog proklinje cionistički Izrael.“ Objava predsednika Redžepa Tajipa Erdogana na mreži X, tokom bajramske molitve 30. marta 2025, izazvala je trenutnu reakciju izraelskog ministra spoljnih poslova. „Diktator Erdogan je pokazao svoje antisemitsko lice. On je pretnja za region i za sopstveni narod. Nadamo se da će članice NATO-a to razumeti“, poručio je izraelski ministar na istoj mreži. Palestinsko pitanje već dugo podgreva tenzije između Ankare i Tel Aviva, ali se one sada šire i na sirijsku krizu, između dve države koje su dugo bile saveznici i koje su često predstavljane kao dobitnici raspada režima Bašara el Asada, zbačenog 8. decembra 2024.
U unutrašnjoj politici, turske ambicije u Siriji — i želja Ankare da zadrži snažan uticaj u susedstvu — izazivaju neslaganja između islamo-nacionalističkog režima Erdogana i njegovih protivnika. To delimično objašnjava i hapšenje njegovog glavnog rivala, Ekrema Imamoglua, izuzetno popularnog gradonačelnika Istanbula i predstavnika Republikanske narodne partije (CHP). Ova opoziciona snaga se, međutim, razlikuje od vladajuće Partije pravde i razvoja (AKP) i kada je u pitanju izraelsko-palestinski konflikt. AKP pokušava da balansira između sve jače konkurencije opozicije, pritisaka iz redova radikalnijih islamista, i sopstvenih kolebanja.
„Dok su vojne strukture upravljale turskom politikom — dakle sve do oko 2007. — Ankara je ostajala veran saveznik Tel Aviva“, podseća vojni analitičar Garet Dženkins. Turska — tada dom važnoj jevrejskoj zajednici — priznala je Izrael još 1949. godine, pre svih drugih zemalja s muslimanskom većinom. Tokom Hladnog rata bila je isturena tačka zapadnog bloka i članica NATO-a od 1952, a nastojala je da se suprotstavi i arapskom i sovjetskom uticaju na Bliskom istoku. S druge strane, „u pedesetim i sedamdesetim godinama, Izrael vodi politiku zaobilaženja arapskih zemalja i preferira veze sa Turskom, Kurdima i Iranom“, objašnjava Joan Morvan iz francuskog CNRS-a.
„Ubica dece“
Devedesete godine bile su zlatno doba za vojne veze Ankare i Tel Aviva. Suočena s borbom protiv Radničke partije Kurdistana (PKK) i usponom političkog islama, ali pod evropskim i američkim embargom na isporuke oružja, Turska je tražila izraelsku vojnu pomoć. Turski generali nisu krili divljenje prema izraelskoj vojsci. Dženkins navodi reči generala Dogana Bejazita, tadašnjeg sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost, koji je isticao „bliskost izraelske armije s narodom“ i njen „pokretački društveni uticaj“. Kada je 1996. na vlast došao islamista Nedžmetin Erbakan, vojni vrh ga je naterao da potpiše vojni sporazum i sporazum o slobodnoj trgovini s Izraelom — što je Vašington pozdravio.
Od 2002, s dolaskom AKP-a, odnosi počinju da se kvare. Hamas, blizak Muslimanskoj braći — čiji deo spektra podržava i AKP — doživljava se kao legitimni palestinski predstavnik. Posle izraelskog ubistva dvojice osnivača Hamasa, Abdalaziza el Rantisija i Ahmeda Jasina 2004, Erdogan, tada premijer, lično savetuje Hamas da izađe na izbore. Kada su 2006. islamisti pobedili na izborima u Gazi, Ankara je to doživela kao ličnu pobedu. Pošto SAD i EU nisu priznale rezultate izbora, Turska se postavila kao branilac demokratije u regionu.
Krajem 2008, izraelski premijer Ehud Olmert posetio je Ankaru, tik pred operaciju „Liveno olovo“ — kopnenu i vazdušnu ofanzivu na Gazu kao odgovor na Hamasove raketne napade. U njoj je poginulo 1.400 Palestinaca i 13 Izraelaca. „Bili smo poniženi. Olmert nije morao da dolazi, a ako je već došao, mogao je bar da nas obavesti“, rekao je tada jedan turski diplomata. Sledećeg meseca, na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu, Erdogan je nazvao predsednika Šimona Pereza „ubicom dece“. Kada ga je moderator prekinuo, Erdogan je zatražio „jedan minut“ da završi, zatim napustio binu — pred kamerama čitavog sveta. Taj gest mu je doneo ogromnu popularnost u arapskom svetu.
Ali ključna figura spoljnopolitičkog zaokreta nije Erdogan, već Ahmet Davutoglu — autor doktrine „strateške dubine“, kasnije Erdoganov savetnik, ministar spoljnih poslova i premijer. Po njegovom mišljenju, Turska mora da zauzme anticionistički i propalestinski kurs ako želi da postane regionalna sila.
Tri godine kasnije dolazi do incidenta sa brodom „Mavi Marmara“, koji je pokušao da probije blokadu Gaze. Inicijator je bio Davutoglu — Erdogan u početku nije podržavao akciju. Kada su izraelski komandosi upali na brod i ubili devetoro ljudi, Erdogan je Izrael optužio za „državni terorizam“ i apelovao na međunarodnu zajednicu. Njegov govor u parlamentu je simultano prevođen na engleski, ali i — što je bio presedan — na arapski. Masovni protesti ispred izraelskog konzulata u Istanbulu trajali su nedeljama. Taj trenutak se poklopio s padom političkog uticaja vojske u Turskoj i gotovo potpunim prekidom vojne saradnje između dve zemlje, primećuje Dženkins.
Međutim, kako podseća jedan zapadni ekonomski ataše, „uprkos svemu, Izrael je imao najveći štand na Sajmu odbrane u Istanbulu“. Trgovina između dve zemlje nije usporila. „Uprkos Davosu 2008, realpolitika je prevladala“, kaže Morvan. Turski ekonomski uspon, status 17. ekonomije sveta po BDP-u i rast od 6 % krajem te godine, dodatno je povećao njen ugled u arapskom svetu — posebno kao primer sinteze islama i demokratije. Kada je počelo „Arapskio proleće“, 2011, Ankara je pokušala da iskoristi svoj uticaj kroz savez s Muslimanskom braćom u Egiptu, a — kako se nadala — i u Siriji, iako je do pre toga bila bliska s Asadovim režimom.
U oktobru te godine, Turska je ponudila utočište visokim članovima Hamasa oslobođenim u zamenu za izraelskog vojnika Gilada Šalita. „Ankara je zatvarala oči pred pranjem novca i uvozom iranske robe (uprkos embargu) u Gazu preko svoje teritorije. Turske vlasti su liderima Hamasa izdavale pasoše, pa čak i državljanstvo“, navodi Galija Lindenštraus iz Instituta za nacionalnu bezbednost u Tel Avivu. Bivši izraelski diplomata Alon Liel dodaje: „Turska im je omogućila da otvore sedište i da se fokusiraju na borbu za Zapadnu obalu. Legitimisala ih je.“
Iran, Muslimanska braća, Hamas: sve to Tursku pretvara u prioritetnu metu (…)
