Obeležavanje – bilo kog oblika – nekog bitnog datuma trebalo bi da doprinese nacionalnoj koheziji. Prećutkivanje, samim tim, nikako nije bez značaja. „Ono što me užasava nije to što savremeni svet sve uništava, već to što se ni najmanje ne obogaćuje onim što je uništio“, pisao je Žorž Bernanos. Dvadeset godina kasnije, šta je ostalo od referenduma održanog 29. maja 2005. godine, kada je ubedljiva većina Francuza odbacila predlog evropskog ustava (TCE)? Za mnoge – bleda uspomena na jedan glas naroda koji je vrlo brzo poništen. U današnjoj zatrovanoj i neizvesnoj atmosferi 2025. godine, zar opšti interes ne nalaže da se to glasanje, njegov smisao i značaj, ponovo stave pod svetlo reflektora?
Već od kraja Drugog svetskog rata, evropski ideal se nameće istovremeno kao odgovor na geopolitičke pritiske i kao fantazma mira i dijaloga među narodima. U Francuskoj, oslobođenje donosi i program Nacionalnog saveta otpora (CNR) (u vreme Drugog svetskog rata, prim. prev). S jedne strane – zajedničko tržište; s druge – primat dat socijalnom pitanju: ta se protivrečnost protezala i kroz Četvrtu republiku i kroz period De Golove vlasti, a da nijedan režim nije uspeo da je zaista razreši. Iako to tada nije bilo jasno vidljivo, predsednički izbori 1981. godine presekli su gordijev čvor u korist neoliberalne Evrope. „Francuska je naša domovina, Evropa je naša budućnost“, anticipirao je Fransoa Miteran u govoru od 20. marta 1987. Analizu njegovih dvaju predsedničkih mandata valjalo bi nastaviti – od toga što je već 1981. godine za ključni resor ekonomije postavio Žaka Delora, vatrenog evropejca bez mnogo nijansi, pa do potpisivanja Ugovora iz Mastrihta 1992. godine. Filozof Režis Debre, koji je dobro poznavao Miterana, sumira njegovu politiku kao pokušaj da se „provuče između kapi kiše“ koju je smatrao nezaustavljivom. Od tada, premoć evropske opcije nad svim drugim razmatranjima ostaje obeležje svih francuskih vlada, bilo levo ili desno orijentisanih.
S leva na desno, mnogi su se pomirili s nestankom Francuske, a da se nisu zapitali šta je s Francuzima… Kao da je reč o zemlji bez naroda. Kako drugačije tumačiti izjavu Paskala Lamija – tada evropskog komesara i deklarisanog socijaliste – na konferenciji za medije u decembru 2001: „Otvaranje tržišta je korisno za sve, čak i za one koji zbog tog otvaranja izgube posao“? U partijama koje se nazivaju „socijalističkim“, još od Rimskog ugovora, izgradnja „Evrope“ sistematski ima prednost nad socijalnim zahtevima njihovog tradicionalnog biračkog tela.
Za portparole sistema – političare, novinare i „umetnike bliske sistemu“ koje je tada mobilisao bivši ministar kulture Žak Lang – ishod referenduma 2005. godine delovao je unapred odlučen. Predsednik Žak Širak ipak je odlučio da pitanje stavi na glasanje. Da li ga je na taj korak naveo stari refleks golističke političke škole pred tekstom koji se sam naziva ustavom? Na desnici, samo Šarl Paskua, Nikola Dipon-Enjan i Filip de Vilije pozivaju na glasanje protiv, zajedno s Nacionalnim frontom. Na levici, Komunistička partija Francuske, već tada na margini, podržava „ne“. U internom glasanju krajem 2004. godine, 60% članova Socijalističke partije stalo je iza opcije „da“, koju je zastupalo partijsko rukovodstvo, uz izuzetak pojedinaca poput Lorana Fabijusa. Dana 17. marta 2005, generalni sekretar Fransoa Oland i predsednik tadašnje desne partije UMP, Nikola Sarkozi, zajedno se pojavljuju na naslovnici Paris Matcha u kampanji za ratifikaciju ustava.
Politički sukob ili moralna presuda?
Ogromna većina medija vodi kampanju za „da“, koji zauzima čak 71% pojavljivanja na televiziji između 1. januara i 31. marta 2005. Javna debata gotovo da i ne ostavlja mesta osporavanju. Izdvajaju se tek dve nijanse „da“: entuzijasti i uzdržani, koji priznaju određene nedostatke, ali upozoravaju, kao što je to činio bivši levičarski poslanik u Evropskom parlamentu Filip Erco, na rizik (…)
