U središtu „Trampove oluje“ koja se nadvila nad svet od trenutka kada je četrdeset sedmi američki predsednik stupio na dužnost, lideri Starog kontinenta deluju poput putnika na kruzeru koje je uzburkano more izbacilo iz ravnoteže — drže se za ogradu, dezorijentisani. Komunistička partija Kine (KPK), međutim, odigrava drugu ulogu: ulogu iskusnog kapetana, pogleda uprtog u horizont.
Dana 2. aprila 2025. Donald Tramp se pozvao na „pretnju po nacionalnu bezbednost“ kako bi zaobišao Kongres i uveo američke carine prema gotovo svim zemljama sveta. Njihov dosad nezabeležen obim zatekao je svet nespremnim — ali ne i Komunističku partiju Kine, barem ako je verovati uvodniku Narodnog dnevnika od 6. aprila 2025. „Iako međunarodna tržišta smatraju da su carinske mere SAD premašile sva očekivanja, Centralni komitet Partije je već predvideo ovaj novi talas mera.“ Poreska stopa primenjena na Kinu, 34%, dolazi povrh postojećih nameta i podiže prosečan nivo carina na preko 70%. Američka odluka će „pogoditi kinesku privredu“, priznaje uvodnik, „ali nebo nam se neće srušiti na glavu“.
Kina odgovara podizanjem sopstvenih carina, ograničavanjem izvoza retkih metala ključnih za pojedine industrije — naročito vazduhoplovnu — i zabranom više od petnaest američkih kompanija da uvoze proizvode koji mogu imati vojnu primenu. Počinje serija uzajamnih mera između Vašingtona i Pekinga koje brzo uzdrmavaju finansijska tržišta. Početkom aprila, indeks S&P 500, koji prati vrednost pet stotina najvećih američkih kompanija, pada više od 10% u samo tri dana. „Pad gotovo jednako nagao kao onaj tokom finansijske krize 2008. i na početku pandemije 2020“, ocenjuje BBC.
Dok mu njegovi milijarderski prijatelji savetuju da promeni strategiju, a kamatne stope na američki dug — inače smatran najsigurnijim ulaganjem — lete u nebo, Tramp trijumfalno izjavljuje da je njegova taktika urodila plodom: većina zemalja ga, kako se hvali, zove da mu „ližu čizme“ i pregovaraju.
Tako 9. aprila proglašava devedesetodnevno primirje tokom kojeg će Sjedinjene Države primenjivati carinu od 10% na ceo svet — osim na Kinu. Peking je, tvrdi Tramp, „uvredeo finansijska tržišta“ time što je uzvratio udarac. Zato podiže carinu na kinesku robu na apsurdan nivo od 145%.
Kina saopštava da žali zbog eskalacije, ali je se ne boji: „Ne izazivamo sukobe, ali nas oni ne zastrašuju“, poručuje zvanično saopštenje kineske vlade od 5. aprila 2025. „U trgovinskom smo ratu sa SAD već osam godina i stekli smo veliko iskustvo“, navodi organ KPK. Kina je, prema poslednjim podacima Svetske banke, smanjila udeo izvoza u svom BDP-u sa 33% u 2005. na oko 20% u 2022. Takođe je smanjena i izloženost izvozu u SAD: na početku Trampovog prvog mandata on je činio 19,2% ukupnog kineskog izvoza, dok danas iznosi 14,7%. U međuvremenu, izvoz ka zemljama ASEAN-a (Udruženje nacija Jugoistočne Azije) porastao je sa 12,8% na 16,4%, a ka partnerima duž novih Puteva svile sa 38,7% na 47,8%. „Smanjenje američkog uvoza neće imati razorne posledice po našu privredu“, zaključuje Narodni dnevnik.
Doza zadovoljstva
Iz Pekinga se situacija u američkoj privredi vidi drugačije: upravo SAD su te koje zavise od kineskog izvoza potrošačke i međufazne robe, kao i od retkih metala. Svaki pokušaj razdvajanja ekonomija deluje kao opasan poduhvat. „Uzmite, recimo, farmaceutsku industriju“, kaže geopolitički analitičar Arno Bertran. „Kako vratiti proizvodnju tih proizvoda kada Kina drži kontrolu nad globalnim snabdevanjem aktivnim supstancama i ključnim hemijskim komponentama? (...) Naravno, mogli biste pokušati da vratite proizvodnju, ali za to vam je potrebna specijalizovana oprema koja se takođe uglavnom proizvodi u Kini. Mogli biste čak pokušati da vratite i proizvodnju te opreme — ali vam onda trebaju sirovine koje Kina trenutno globalno prerađuje“ (X, 5. april 2025). Za Vanga Huiyaa, predsednika Centra za Kinu i globalizaciju, trusta mozgova bliskog vlastima u Pekingu, SAD su upravo „same sebi pucale u nogu“. I Wall Street Journal ide u istom pravcu: u uvodniku od 4. aprila navodi da se nakon Trampovih „sveopštih carinskih udara“ već pojavio pobednik — i to u liku kineskog predsednika Si Đinpinga.
Na kineskim društvenim mrežama nacionalistički krugovi sarkastično komentarišu: a šta ako Peking dobije ovu bitku jednostavno primenjujući poslovicu yǐ jìng zhì dòng, što se može prevesti kao „odgovoriti nečinjenjem“, mada bi u duhu trenutka možda bolje zvučalo: „Pobediti ne radeći ništa“? Naravno, Peking jasno izražava svoju odlučnost da „se bori do kraja“, ali, prema rasprostranjenoj analizi u Kini, aktuelna geopolitička kriza pre svega je — američka kriza, kroz koju zemlja „sama sebi nameće haos“ (China Daily, 19. mart 2025).
„Sjedinjene Države su zahvaćene tihim građanskim ratom“, navodi se u dokumentu koji je 2023. objavilo kinesko Ministarstvo spoljnih poslova. „Republikanci i demokrate predvode dve međusobno suprotstavljene zajednice koje u praksi funkcionišu kao konfederacije pod istom vladom.“ Ta analiza podseća na teze iz knjige Amerika protiv Amerike, kineskog izdanja iz 1991. godine koje nikada nije prevedeno na francuski, a koje je napisao tada nepoznati istraživač koji je u međuvremenu postao jedan od sedam članova Stalnog komiteta Politbiroa — najvišeg organa odlučivanja Komunističke partije Kine. U tom delu, Vang Huning iznosi oštru kritiku američke liberalne demokratije, koju vidi kao razorenu individualizmom, društvenim nejednakostima, rasizmom… Knjiga se smatra temeljem tzv. „neoautoritarne“ struje, koja tumači Trampov dolazak na vlast kao simptom američke patologije — i kao potvrdu superiornosti centralizovanih režima u odnosu na liberalne demokratije.
U tom ključu može se čitati i naslov članka objavljenog 7. novembra prošle godine na sajtu China Academy, koji je blizak toj političkoj liniji: „Kako se kineski univerzitetski profesori udobno smeštaju da gledaju američke izbore uz kokice“. U tom medijskom mandarinskom jeziku, čije se naslove i knjige podstiče da čitaju članovi Partije, Džang Vejvej objašnjava da kineski intelektualci povratak Donalda Trampa danas posmatraju „smireno, pa čak i s dozom zabave“. Ta „doza zabave“ deli se i na kineskim mrežama, gde se uz podsmeh postavlja pitanje: da li SAD upravo proživljavaju svoju verziju Kulturne revolucije?
Trampova oluja tako se uklapa u širi kontekst američke krize, dodatno pojačane promenom trenda: globalizacija kojoj su Sjedinjene Države bile pokrovitelj od 1945. više ne ide u njihovu korist. Iako je sadašnji predsednik tu dijagnozu izneo naročito oštro 2025. godine, sama analiza nije nova. Njegov izolacionistički i protekcionistički zaokret manje označava početak nove faze američke politike, a više zaoštrava tendenciju koja traje već dugo — i na koju se Kina pripremila. Ipak, dok bi Trampovo predsednikovanje na planu multilateralizma moglo ići u prilog kineskim ambicijama, njegova ekonomska ofanziva mogla bi istovremeno osvetliti i neke slabosti kineskog modela.
U žargonu međunarodnih odnosa pravi se razlika između „revizionističkih“ država, koje žele da promene postojeći međunarodni poredak, i sila koje brane status kvo. Kina istovremeno i konzistentno zauzima obe pozicije. Jer Peking zagovara reformu multilateralizma koji se, nakon pada sovjetskog bloka, izobličio — s ciljem povratka na prethodno stanje.
Još 1992. godine New York Times je otkrio poverljiv dokument američkog Ministarstva odbrane u kojem se navodi da će „politička i vojna misija Amerike u posthladnoratovskom periodu biti da spreči pojavu bilo kakve rivalske supersile“. Dokument preporučuje da Vašington održi „dovoljnu vojnu moć kako bi odvratio bilo (…)
