Pre nego što se ulije u Crno more, najveća evropska reka usporava pred naslagama mulja i rasipa se u široki, razuđeni delta. U Tulči, najistočnijem gradu Rumunije, Dunav se račva na tri rukavca. Onaj kod Kile ujedno je i granica s Ukrajinom. S vidikovca na Brdu junaka, gde se slavi „junaštvo rumunskog naroda u oslobodilačkom ratu protiv otomanske vlasti“ — rusko-turskom ratu iz 1877–1878, koji je doveo do nezavisnosti Rumunije — pogled puca na beskrajne močvare i divlju prirodu.
Na horizontu, dim. Belo isparenje diže se iz dimnjaka jedne od poslednjih preostalih fabrika u gradu. Sivo, prigušeno, izlazi iz spaljenih otpadaka na ledini — zapalili ih stanovnici. A najtamniji stubovi dima dolaze s druge strane granice, iz Ukrajine. Rat je blizu: ostaci dronova već su padali na rumunsku teritoriju. Nekoliko puta nedeljno, građane Tulče usred noći budi prodorna sirena. Telefoni ih obaveštavaju o „riziku od pada predmeta iz vazduha“.
„To stvara ogroman stres“, kaže Marius Tudorije. Pedesetogodišnji inženjer, mišićav, s negovanom bradom, već sedamnaest godina radi u brodogradilištu. Istovremeno je i zamenik predsednika lokalnog odbora Saveza za ujedinjenje Rumuna (AUR), partije krajnje desnice, i jedan od šest novoizabranih odbornika te stranke u regionalnom savetu. Nakon što je bio aktivan u liberalno-demokratskoj ALDE, 2020. godine prelazi kod Đorđa Simiona — lidera koji je glavni kandidat za novog predsednika Rumunije. Pre samo pet godina, AUR je šokirao političku scenu ulaskom u parlament sa 33 poslanika (od ukupno 330). Na izborima u decembru prošle godine, ovaj ultranacionalistički, u osnovi fašistoidni pokret udvostručio je broj mandata, a parlament sada broji još dve krajnje desničarske grupacije: SOS Rumunija, na čijem je čelu Dijana Jovanovič-Šošoaka (27 mandata), i Partiju omladine (POT) Anamarije Gavrile, podržavateljke Kalina Đorđeskua, koji je do isključenja iiz predsedničke trke bio favorit (23 mandata).
U osnovi ovog talasa nezadovoljstva nalazi se više razloga, a među njima posebno odjekuje — mir. Krajnja desnica sve glasnije traži da Rumunija ostane po strani u ratu. „Rusija ne može biti poražena, a Rumunija ne bi trebalo da se u to upliće“, uveren je Tudorije. „Imamo budžetski deficit, nameću nam mere štednje. Novac koji odlazi na rat bolje bi bilo uložiti u razvoj zemlje.“ Solidarnost s ukrajinskim izbeglicama, tako snažna 2022, danas je stvar prošlosti. Jer životni standard Rumuna — već među najnižima u EU — dodatno je načet inflacijom koja je prema podacima Evrostata iznosila preko 5,8% u 2024, posle 12% u 2022. i 9,7% u 2023.
Tudorije priželjkuje „neutralnu Ukrajinu, kao tampon-zonu između EU i Rusije“, ne veruje da bi Moskva mogla napasti Rumuniju. Više od svega, strahuje za sudbinu brodogradilišta: „Četvrtina ekonomije i radnih mesta u gradu zavisi od njega. Ako se rat nastavi i proširi, region bi mogao biti u opasnosti. Dovoljno bi bilo da neki dron padne na pogon pa da osiguranje poskupi, a s njim i troškovi poslovanja...“, zabrinuto zaključuje, da bi potom oštro kritikovao „kulturnu unifikaciju koju sprovodi EU“ i „opasnost koju za nas predstavlja priliv migranata“. Ipak, smatra da je u interesu zemlje da ostane članica NATO-a i EU — kao i devet od deset Rumuna. Ali, kao i 40% svojih sunarodnika, veruje da Brisel podriva nacionalni suverenitet. Čak 80% ispitanika želi da Rumunija pregovara o povoljnijim uslovima članstva.
Brodogradilište u Tulči privatizovano je 2000. godine, kada ga je preuzeo jedan norveški konzorcijum koji je pravio brodove za naftne platforme. Danas je u vlasništvu italijanske firme specijalizovane za izgradnju kruzera. Njegova važnost proizlazi iz činjenice da su gotovo sve druge industrijske grane u regionu zamrle. Turizam je ozbiljno pogođen ratom. Poljoprivreda trpi zbog konkurencije ukrajinskog žita, nakon što je Brisel iznenada ukinuo carine. Rumunski seljaci to vide kao „nelojalnu konkurenciju“.
„Rumunija je bez kompasa, kolonija“, kaže Tudorije. Više bi voleo vođu poput Donalda Trampa ili Viktora Orbana — koji, kako kaže, „brane nacionalne interese“ — nego predsednika kao što je Klaus Johanis, koji je, prema njegovim rečima, potpuno prihvatio (…)
