Geopolitička ravnoteža Bliskog istoka temeljno se izmenila od postkolonijalnog perioda. Sredinom 20. veka, izraelsko-arapski ratovi vodili su se između dva jasno definisana bloka: arapske nacionalističke koalicije i cionista koje je podržavao Zapad. Međutim, od kraja 1970-ih situacija postaje znatno složenija. S jedne strane, Islamska Republika Iran, nastala iz revolucije, postavlja kao svoj cilj rušenje „reakcionarnih“ sunitskih režima. S druge strane, arapski blok počinje da se cepa, a kulminacija tog procesa su sporazumi iz Kemp Dejvida koji 1979. vode ka mirovnom ugovoru između Izraela i Egipta.
Kraj Hladnog rata donosi dva nova strateška potresa: rat u Persijskom zalivu 1990–1991, koji označava ulazak u eru američke unipolarnosti, i potpisivanje sporazuma iz Osla 1993, koji Palestincima obećava buduću državu. Umesto regionalne podele, izraelsko-arapski sukob sve se više posmatra kao dvoboj suvereniteta između Izraelaca i Palestinaca. Iran koristi atentate 11. septembra 2001. i američke ratove u Avganistanu i Iraku da mobiliše širi šiitski revolucionarni front, ubrzo aktivan u čitavom regionu. U tu osovinu otpora ulaze libanski Hezbolah, sirijski režim Bašara el Asada, šiitske milicije u Iraku, jemenski Huti i, u manjoj meri, palestinski Hamas. Arapsko proleće iz 2011–2012. daje ovoj koaliciji priliku da se postavi kao avangarda anticionističkog i antiimperijalističkog otpora. Nasuprot njoj, jednako odlučna da uguši narodne pobune, okuplja se sunitska kontrarevolucija sastavljena od dotad rascepkanih prozapadnih režima. U oba tabora veći je fokus na obuzdavanje ulice nego na oslobođenje Palestine.
To je kontekst u kome se odigravaju dve najnovije detonacije: s jedne strane, etničko čišćenje pojasa Gaze, praćeno smrtonosnim napadima u Libanu, koje Izrael pokreće nakon Hamasovih napada 7. oktobra 2023; s druge strane, svrgavanje sirijskog diktatora Asada – iranskog saveznika – u decembru 2024, rukom pobunjeničkih trupa među kojima dominiraju islamisti, čime se otvara tranzicioni period koji bi mogao voditi ka demokratiji. Posledice ovih događaja potresaju čitav region. Rat Izraela protiv Hamasa, uništavanje komandne strukture Hezbolaha, sve jači pritisci na Hute i opadanje iranskih vojnih kapaciteta uzdrmali su tzv. „osovinu otpora“. Istovremeno, spoljni akteri se povlače: uprkos pritiscima Izraela, zapadne sile ne pokazuju volju da da mu se pridruže u napadu na Iran, dok su Rusija i Iran pasivno posmatrali sunovrat sirijskog režima.
Dok se stare linije fronta brišu, nijedna nova hegemonija ne zauzima njihovo mesto. Geopolitička nadmetanja postaju nepredvidivija, zamršenija i sve češće koncentrišu u mreži kriznih tačaka.
Jedna od tih tačaka jesu masovne pobune za slobodu i demokratiju. Arapsko proleće i njegovi odjeci iz 2018–2019. retko su pominjali palestinsko pitanje ili druge regionalne sukobe, koje su u velikoj meri proizveli upravo režimi protiv kojih su protestovali. Glavni zahtev tih društava, zarobljenih u stezniku autoritarizma, bio je „pravo na dostojanstvo“.
Taj duh pobune i dalje živi, kako u arapskom svetu, tako i u Turskoj. Nose ga ogromne mase bez vidljivih vođa, koje koriste savremene tehnologije da dele ideje i suprotstave se represiji. U kontekstu visoke nezaposlenosti i rasprostranjene korupcije, ekonomski zahtevi dominiraju. Ovi pokreti koji dolaze odozdo još uvek nisu pripremljeni za sledeći korak. Aktivisti pokušavaju da razviju organizacione veštine, ali bez jasnog postrevolucionarnog programa i nemoćni pred izbornim izazovima. Zato, od početka arapskog proleća, nikada nisu oni koji su prvi ustali protiv autokrata ti koji ih i zamenjuju, naprotiv, oni bivaju isključeni iz političkog života. Umesto njih na vlast dolaze grupe koje najbolje uspevaju da mobilišu mase, a to su najčešće islamisti.
Arapski režimi, umesto da odgovore na zahteve građana, nastavljaju da se oslanjaju na represiju, neoliberalna obećanja i međunarodnu podršku kako bi sačuvali vlast. U nekim zemljama, poput Egipta, vladajuće elite potpuno su se otuđile od naroda. Izgradnja novih administrativnih prestonica i drugi megalomanski projekti simbolizuju tu distancu. Civilna društva – strpljiva, ali ne i pasivna – posmatraju političku predstavu i čekaju pravi trenutak da ponovo deluju.
Sledeći talas pobuna postaviće ključno pitanje: kako doći do demokratije bez nasilja? Dugotrajne tranzicije, poput one u Sudanu, uglavnom proizvode više sukoba nego napretka. Nasuprot tome, brze pobede koje donesu novu vlast mogu biti brzo potkopane povratkom autokratskih i kontrarevolucionarnih refleksa, kao što je bio slučaj u Egiptu i Tunisu.
Jedinstvena po svom geopolitičkom kontekstu i istrajnosti disidenata, savremena sirijska pobuna ponovo raspaljuje revolucionarnu iskru i stvara slikovni repertoar koji fascinira čitav Bliski istok. Ona pokazuje da se, čak i posle dugih godina zastoja i suočeni s najbrutalnijim režimima, opozicione snage mogu izboriti za pobedu, pod uslovom da im je angažman dosledan, a strategije promišljene. Prvi put, pokret arapskih ustanaka dobija i ljudsko lice, verovatno zato što se zasniva na oružanom otporu, koji jače pogađa imaginaciju nego nenasilna neposlušnost. Pad Asadovog klana, posle više od pola veka vladavine, izaziva ogromno olakšanje među milionima Sirijaca u izgnanstvu, koji s nestrpljenjem čekaju da pluralističkija država redefiniše granice građanstva, prava i sloboda.
Rat u Gazi predstavlja okidač ove istorijske prekretnice. Kada se izraelska ofanziva proširila na Liban i Jemen, sve snage povezane s Iranom našle su se na meti. Hezbolah je ostao bez rukovodstva i dobrog dela arsenala. Huti su, iako manje pogođeni, osetili šta bi značio oružani sukob s Izraelom, pogotovo ako bi uključio i američku intervenciju. Asad je, s druge strane, ignorisao upozorenja svojih ruskih i iranskih sponzora o raspadanju sopstvenih oružanih snaga.
Izraelski vojni uspeh nad iranskim saveznicima rezultat je niza strateških preusmerenja. Još tokom izraelsko-libanskog rata 2006, kada je Hezbolah izvojevao pobedu, šiitska revolucionarna osovina bila je na vrhuncu. Od tada, Izrael uz pomoć zapadnih saveznika prelazi na taktiku nadmoći. Njegove obaveštajne službe infiltriraju Hezbolahove redove u trenutku kada ova organizacija šalje hiljade boraca u Siriju u podršku Asadu. Ubistvo generala Kasema Sulejmanija 2020. od strane SAD – glavnog stratega iranskog regionalnog uticaja – stvorilo je ozbiljan vakuum u šiitskoj alijansi. Hasan Nasralah, vođa libanskog Hezbolaha, nije mogao da ga (…)
