Za Žana Žoresa, oružani sukob nije samo politički problem već najdublja nepravda koja proizlazi iz načina na koji je društvo uređeno. Tog 7. marta 1895. godine, sa govornice Narodne skupštine, poslanik iz Tarna održava svoj prvi veliki govor protiv rata – i to ne rata kao izuzetka, već rata kao nužnog proizvoda nepravednog poretka.
Budžeti za vojsku rastu iz godine u godinu, svuda, bez izuzetka. A rat, koga se svi groze, koji svi javno osuđuju, svakog časa može da bukne bilo gde. Zašto? Možda ću delovati dosadan, možda opsednut jednom mišlju, ali moram da ponovim ono što za nas jeste suština: stalna opasnost od rata u svetu koji tobože želi mir proističe iz jednog jedinog izvora. Sve dok u svakoj zemlji manjina poseduje glavna sredstva proizvodnje i razmene, sve dok ta klasa vlada nad drugima, nameće svoje zakone, forsira neumornu konkurenciju, svakodnevnu borbu za moć i profit, dotle će biti i sukoba.
Tu privilegovanu klasu štite dinastije i stalne vojske, bilo u monarhijama, bilo u oligarhijskim republikama. Cezarizam zna da okrene narod protiv buržoazije, a zatim buržoaziju protiv naroda, sve zarad vlastitog opstanka. Tako klasni sukobi unutar nacije izbijaju kao ratovi među narodima.
Kolonijalne trke, koje se vode bez milosti, savršen su primer: dovoljna je trzavica između dva trgovačka udruženja da se ugrozi mir čitave Evrope. U takvom svetu, kako iko može da se nada da rat nije stalno pred vratima?
U društvu gde vlada haos tržišta, gde se vodi neprekidna borba između klasa, gde se politički sukobi često svode na maskiranje društvenih nejednakosti, život sam postaje neprekidna borba. Rat nije izuzetak. On je logična posledica.
Oni koji misle da brane mir, braneći poredak kakav jeste – u stvari, brane mogućnost večitog rata. Svesno ili nesvesno, produžavaju život militarizma.
Jer to društvo, uznemireno sopstvenim protivrečnostima, stalno se naoružava protiv svojih unutrašnjih pretnji. U veku beskrajne konkurencije i (…)
