Tri nedelje pre prvog kruga predsedničkih izbora 1995. godine, političko-poslovni savetnik Alen Mank žalio se što se u drugom krugu neće suočiti Eduar Baladur i Žak Delor, dva zagovornika liberalne Evrope: „Nedostajao je samo milimetar da vodimo kampanju svojstvenu jednoj veoma razvijenoj, veoma sofisticiranoj zemlji, između levog i desnog centra, po nemačkom modelu. A dobili smo kampanju koju mnogo više obeležava stara francuska sklonost ka snovima, iluzijama i uverenju da politika dominira svime“ (LCI, 1. april 1995). Pošto se trudila da diskredituje kandidate koji bi mogli da poremete ovaj duel sijamskih blizanaca, francuska medijska elita je i sama potom gunđala protiv naroda koji je, po njima, suviše sirov i iskvaren „populizmom“.
Nadanje liberala, često ugušeno na biralištima, ne prestaje da se vraća. Kao eho star trideset godina, časopis The Economist komentarisao je težak poraz dveju velikih britanskih partija na lokalnim izborima u aprilu ove godine. Nedeljnik je žalio što im je izmakao centristički raj koji im se činio da je nadohvat ruke i u njihovoj zemlji: „Još pre samo godinu dana činilo se da se Velika Britanija oporavlja od decenije postbregzitovskog ludila. Izbori, osvežavajući upravo zato što su bili bezbojni, suprotstavili su Rišija Sunaka i sira Kira Starmera, dvojicu tehnokrata bez maštovitosti, radne fanatike sa veoma konvencionalnim ekonomskim idejama. Kada je sir Kir [iz redova laburista] pobedio, ministri su se hvalili kako će investitori pohrliti ka ovom ostrvu stabilnosti usred uzburkanog mora. Ali danas se populizam vratio na velika vrata“ (2. maj 2025).
U Francuskoj, medijske ugledne ličnosti trude se da izbegnu sličan krah na predsedničkim izborima zakazanim za dve godine. „Izlazak iz političke krize podrazumeva neutralisanje ekstrema“, upozorava politička komentatorka Monda Fransoz Freso (31. decembar 2024). Ali kako to postići? Godine 1995, Nacionalni front (FN) je dostigao 15%; danas Nacionalni zbor (RN) udvostručuje taj rezultat, a reakcionarni nacionalizam jača širom sveta. Pre tri decenije, glavni akteri političkog informisanja – Le Monde, Le Figaro, TF1, France Télévisions, Libération, Le Nouvel Observateur, France Inter itd. – raspolagali su zavidnom medijskom silom, a njihova uređivačka linija kretala se između liberalnog konzervativizma i socijalnog liberalizma; danas je njihov uticaj ograničen na metropolitski deo obrazovanih klasa, a konkurencija krajnje desnih medija dodatno ih destabilizuje.
Uz uspon Boloreovog medijskog imperija – CNews - Europe 1, Le Journal du dimanche – sve veći angažman katoličkog tradicionaliste Pjera-Eduara Sterena, efikasnost mreže influensera i Jutjub kanala, kao i naklonost časopisa poput Valeurs actuelles, Frontières, Le Figaro Magazine i rubrika „Mišljenja“ u Le Figaro (odakle dolazi Erik Zemur), francuski medijski pejzaž reorganizovan je oko dva pola. Jedan je kulturno liberalan, drugi ultrakonzervativan i blizak ekstremnoj desnici, oba kompatibilna s ekonomskim programom vlada koje imenuje Emanuel Makron.
U tim okolnostima, savremeni ekvivalent nekadašnje zamišljene debate između Delora i Baladura, danas između Rafaela Gliksmana i Eduara Filipa, deluje nedostižno. Vrlo izvesno prisustvo RN-a u drugom krugu predsedničkih izbora zahteva prilagođavanje tradicionalnog scenarija. Na ekstremnoj desnici, „neutralisanje ekstrema“ sada znači favorizovanje ministra unutrašnjih poslova Bruna Retajoa ili Žordana Bardele, nauštrb Marin Le Pen, koja se smatra manje podobnom, previše „socijalnom“, isuviše kritičnom prema Evropskoj uniji i premalo privrženoj novoj sekularnoj religiji, odnosno vojnoj podršci Ukrajini.
Masovno propraćene na informativnim kanalima koje uređuju i prate politički novinari, ankete služe da potvrde ovu strategiju. Ona koju je Le Figaro objavio 12. maja nosila je naslov: „2027: Le Pen gubi u korist Bardele, Filip favorit u bloku oko političkog centra“. Time se nudi kalup iz kog će nužno poteći stotine identičnih kopija. Jer pomenuto „opadanje podrške“ ne odnosi se ni na procenat glasova, ni na želju da se određeni kandidat(i) kandiduju, već na odgovor na pitanje: „Mislite li da će sledeća ličnost na kraju zaista biti kandidat?“ U slučaju Le Pen, pad iznosi više od dvadeset poena između februara i maja (sa 74% na 53%). I to s razlogom: 31. marta ona je osuđena na kaznu koja bi je mogla sprečiti da se kandiduje, osim ako žalba ne bude usvojena. „Kako god bilo“, briljantno zaključuje anketar iz IFOP-a, „Žordan Bardela bi tokom narednih meseci mogao postati prirodni kandidat svog tabora.“ A šta bolje pospešuje „pojavljivanje“ nego ubrzano nestajanje, ili podgrejana rivalska borba?
Slična anketna mistifikacija pojavljuje se i na suprotnom kraju političkog spektra, najčešće kako bi se podržao Rafael Gliksman, medijski miljenik u već pretrpanom prostoru potencijalnih kandidata levice. Međutim, konstantna optuživanja pokreta Nepokorna Francuska (LFI) i Žan-Lika Melanšona ostaju zaštitni znak francuskog novinarskog menija. Do te mere da se može postaviti pitanje: koliko li radnih mesta s punim (…)
