Upravljanje monetom svakako nije najmanje važna oblast ekonomije koja je vekovima bila rezervisana za muškarce. Ljudi na čelu institucija koje danas nazivamo „centralnim bankama“ – zaduženih ne samo za emisiju novca, već i za krajnje finansiranje celokupnog bankarskog sistema i, što je možda i najvažnije, samih država – odavno se predstavljaju kao mudraci među mudracima. Savremena ekonomska nauka čak je teoretisala potrebu da „centralni bankar“ (bilo pojedinac ili kolegijalno telo) bude u proseku konzervativniji od svojih savremenika kada je reč o stabilnosti cena i makroekonomskim uslovima.
U svakom slučaju, čuvari monetarnog poretka vekovima su bili isključivo muškarci. Kada se to počelo menjati? Godine 2013, povodom smrti Austrijanke Marije Šaumajer, dnevni list Der Standard pripisao je tu promenu upravo Austriji: „Ona je postala prva žena na svetu na čelu jedne centralne banke, 1. juna 1990. Rođena u Gracu 7. oktobra 1931, vrlo rano je počela da se probija u oblasti tradicionalno rezervisane za muškarce. Godine 1956, postala je prva žena koja je pohađala kurs menadžmenta u banci Creditanstalt“ (23. januar 2013).
U stvarnosti, već 1950. godine – dakle četrdeset godina pre Marije Šaumajer – druga žena, Greta Kukhof, preuzela je rukovođenje emisionim institutom novoosnovane Nemačke Demokratske Republike (DDR). Na toj funkciji ostala je osam godina. Prva žena na čelu centralne banke, dakle, nije bila ni bankarka, ni liberalka, ni Austrijanka, već sociološkinja, komunistkinja i Istočna Nemica.
Delimično školovana u Sjedinjenim Državama, Kukhof je bila asistentkinja poznatog nemačkog sociologa Karla Manhajma, pre nego što se uključila u borbu protiv nacizma. Gestapo ju je uhapsio 1943, nakon čega je najpre osuđena na smrt, pa zatim na deset godina zatvora. Po oslobođenju Crvene armije 1945. godine, učestvuje u izgradnji planske privrede u sovjetskoj okupacionoj zoni, zatim postaje potpredsednica Ekonomskog saveta DDR-a. Bila je poslanica, a zatim i direktorka Državne banke, a karijeru je nastavila u međunarodnim telima istočnonemačke države. Kao „pionirka među pionirkama“, posedovala je politički kapital – redak i dragocen u poratnoj Istočnoj Nemačkoj – kao i akademsko i tehnokratsko iskustvo. Ova neuobičajena kombinacija resursa, u specifičnom kontekstu sovjetske okupacione zone, najverovatnije objašnjava njeno postavljanje na čelo centralne banke.
Obnova elita
Godine 1955. još jedna žena dolazi na čelo monetarne vlasti: Vela Todorova Lukanova postaje guvernerka Narodne banke Bugarske, na toj funkciji ostaje četiri godine. Kao ćerka čuvenog revolucionara, poticala je iz porodice u kojoj su mnogi članovi bili istaknute ličnosti – njen nećak će, uostalom, biti poslednji komunistički premijer zemlje. I ona je imala međunarodno iskustvo, ovog puta iz Sovjetskog Saveza. Njena porodica se još 1920-ih sklonila u SSSR, gde je diplomirala na Plekhanovljevom institutu finansija, a zatim radila u sovjetskoj finansijskoj administraciji. Po povratku u Bugarsku 1945. godine, radila je na ekonomskoj planifikaciji u zadrugama i u ministarstvu javnih službi.
Krajem šezdesetih, još jedna žena preuzima upravljanje Državnom bankom DDR-a: ovaj put je to jevrejska komunistkinja i intelektualka Margarete Vitkovski. I ona se školovala u inostranstvu – u Bazelu, gde je doktorirala ekonomiju. Kao i Kukhof, angažovala se u antinacističkom otporu, prebegla u Švajcarsku, zatim u Englesku. Po povratku u Nemačku, vodi centralni planski biro Ministarstva za plan, a 1952. postaje predsednica zadružne potrošačke federacije. Uspešno napreduje kroz strukture planiranja Istočne Nemačke i političke vlasti, uključujući Centralni komitet Ujedinjene socijalističke partije i parlament (Volkskammer).
RDA, Bugarska, RDA, postolje koje podseća na takmičenja u ženskom plivanju ili atletici iz osamdesetih godina prošlog veka. Ove izuzetne karijere žena u sferi monetarne moći rezultat (…)
