„Politika ove zemlje jeste: američki kanal pod američkom kontrolom; Sjedinjene Države ne mogu pristati da tu kontrolu prepuste jednoj evropskoj zemlji.“ Autor ove izjave nije Donald Tramp 2025. godine, već jedan od njegovih prethodnika, predsednik Radherford Hejs (1877–1881), koji se tim rečima obratio Kongresu davne 1880. godine. Neposredno pre toga, Ferdinand de Lesep, predsednik Univerzalne kompanije za međuokeanski kanal, pokušavao je da ubedi Sjedinjene Države da investiraju u njegov projekat izgradnje kanala na nivou mora – bez prevodnica, poput Sueckog, što se ispostavilo kao neizvodljivo – koji bi presecao prevlaku Paname. „Naša mornarička moć biće udvostručena, pod uslovom da ne napravimo ludost i ne tražimo neku međunarodnu garanciju niti dozvolimo da se druge sile umešaju u ovaj isključivo američki poduhvat“, dodao je Teodor Ruzvelt (1901–1909), nekoliko godina pre otvaranja kanala 1914. godine. Kada je reč o ovom pitanju, američka politika oduvek je zagovarala izgradnju i upravljanje kanalom od strane Amerikanaca i na američkoj teritoriji.
Od završetka rata s Meksikom 1848. godine, Sjedinjene Države kontrolišu celu pacifičku obalu Kalifornije. Usledile su teritorije Oregona, a zatim i Aljaske, kupljene od Rusije 1867. godine. Stanovništvo Kalifornije doživelo je nagli porast nakon početka zlatne groznice 1848. godine. Ipak, kopneni put do Pacifika ostajao je dug i naročito opasan. Pomorska ruta oko Rta Horn duga je 11.300 kilometara i nimalo privlačna. Tek od 1870. godine prvi železnički pravac omogućava povezivanje sa zapadnom obalom.
Provlačenje kroz najuži deo srednjoameričke prevlake dugo je bilo predmet raznih istraživanja. Rešenja su se postepeno oblikovala u cilju da se više nego prepolovi udaljenost dugog južnog puta. Sredinom XIX veka, brodovi kompanije Accessory Transit Company, koju je osnovao Kornelijus Vanderbilt, prelazili su prevlaku kroz Nikaragvu, ploveći rekom San Huan i potom preko Nikaragvanskog jezera. Ekspedicija se završavala jahanjem konja oko petnaestak kilometara kroz prevlaku Rivasa, do obale Pacifika. Taj pravac bio je relativno jednostavan i manje pogođen malarijom i žutom groznicom od panamskog. Američki Kongres mu je naklonjen, ali se ipak ruta kroz Panamu postepeno nametnula kao glavna migrantska trasa, zahvaljujući izgradnji železnice Panama Railroad 1855. godine.
Izgradnja međuokeanskog kanala pokazala se daleko složenijom, kako zbog logistike, tako i zbog pravnog statusa. Budući da bi se kanal prostirao teritorijom suverene države, na toj državi je da odredi njegov pravni režim. Suecki kanal nastao je zahvaljujući francuskoj inicijativi na teritoriji Egipta; Kairo je 1888. godine, Konvencijom iz Carigrada, pristao da obezbedi njegovu neutralnost kako u ratu, tako i u miru. Međutim, predlog o međuokeanskom kanalu u srednjoameričkoj prevlaci postavlja dvostruko pitanje: ko će njime upravljati i kakav će mu biti status?
U džungli Darijena
Za Sjedinjene Države, strateški značaj ovog objekta je nesporan. Uplašene ambicijama Ujedinjenog Kraljevstva u tom području, Sjedinjene Države potpisuju s Britancima Klajton-Bulverov sporazum 1850. godine, koji predviđa da svi projekti kanala, bilo u Nikaragvi ili Panami, budu pod zajedničkim patronatom. Kanal bi bio neutralan, bez utvrđenja i sa jednakim pristupom za obe zemlje. Vašington je, međutim, zažalio što je dao pravo uvida Londonu u ono što smatra svojom ekskluzivnom zonom. Posle špansko-američkog rata 1898. godine, Sjedinjene Države postaju ključna sila u karipskom regionu, ali i na Pacifiku. U takvom kontekstu, sposobnost da brzo mobilišu sve svoje snage u slučaju sukoba postaje strateški prioritet: kako bi učestvovao u bici kod Santjaga de Kube (…)
