Godine 2016, vlada Kolumbije i Revolucionarne oružane snage Kolumbije (FARC) okončale su više od pet decenija sukoba u kojem je stradalo najmanje 260.000 ljudi. Nakon predaje oružja, bivšim gerilcima pružena je podrška na putu reintegracije. Ali taj proces, kako su 2022. utvrdili specijalni izveštači Le Monde diplomatique, suočava se s brojnim preprekama.
Zamenili su maslinaste uniforme i legendarne gumene čizme za bele majice i odgovarajuću obuću. Neki su čak ukrasili svoje stare uniforme cvećem. U Bogoti, 7. marta 2022, oko dvesta bivših boraca Revolucionarnih oružanih snaga Kolumbije – Narodne armije (FARC-EP) okupilo se iz cele zemlje na „hodočasničkom maršu za život i mir“.
U rukama su nosili crno-bele portrete svojih ubijenih saboraca. „Manuel Antonio Gonzales Buvelva. 1988–2019“: s 31 godinom, od kojih je dvanaest proveo u gerili, Manuel je postao vozač mototaksija i upravo je dobio ćerku, priča njegov otac koji korača s njegovom slikom u rukama. Sam je proveo 27 godina u oružanoj borbi i danas predstavlja partiju Komunes, političko krilo FARC-a nastalo iz mirovnog sporazuma, u svom regionu.
Od konačne ratifikacije sporazuma u novembru 2016. između FARC-a i predsednika Huana Manuela Santosa (2010–2018), ubijena su 333 bivša borca – 2,5% od ukupno 13.000 potpisnika uključenih u proces reintegracije. Do danas, nijedan slučaj nije dobio sudski epilog. Suočen s ovim talasom ubistava, kolumbijski Ustavni sud je u januaru 2022, što je retkost, proglasio takvo stanje neustavnim, ukazujući na „kontinuirano i masovno kršenje osnovnih prava ove populacije i propust vlasti da usvoje adekvatne mere“. Time je osudio neuspeh države da zaštiti razoružane bivše borce, uprkos angažovanju 1800 telohranitelja – mahom bivših gerilaca obučenih po završetku sukoba – u okviru Nacionalne zaštitne unije (UNP). „Rešenje nije u tome da svakom saborcu dodelimo telohranitelja. Sve to ne bi bilo potrebno da država poštuje sporazum: paravojne grupe nisu demontirane, zamena ilegalnih useva koke ne napreduje…“, objašnjava Hulio Sesar Orhuela, poznat kao Federiko Narinjo, bivši komandant i član pregovaračkog tima u Havani.
U bogotskoj četvrti Teusakiljo, Pastor Alape prima goste u Lubjanki, baru sa provokativnim imenom koje evocira zgradu sovjetske političke policije, a koji vode bivši borci. U farmerkama i patikama Converse, ovaj bivši komandant bloka Magdalena Medijo – jednog od sedam vojnih sektora FARC-a, svaki sa desetinama frontova – bio je i član Sekretarijata, najvišeg tela unutar gerile. Danas je Alape delegat partije Komunes u Nacionalnom savetu za reintegraciju (CNR), telu u kojem sede predstavnici vlade i FARC-a. Ispred bara se nalazi četiri blindirana vozila i dvostruko više pripadnika obezbeđenja, dok se na spratu otvaraju flaše piva nazvanog u njegovu čast: Alap(e)az. Poslednjih godina, mikro-pivare i barovi u vlasništvu bivših gerilaca niču širom kvarta.
Agropastoralne zadruge
Ipak, ekonomsku reintegraciju svojih pretežno seoskih boraca pregovarači iz Havane nisu zamišljali kroz pivo, već kroz razvoj agropastoralnih zadruga. Sporazumi su predviđali i mogućnost da bivši borci samostalno pokrenu sopstveni mali biznis. Bez obzira da li se radi o zadruzi ili pojedinačnom preduzeću, svaki potpisnik mirovnog sporazuma imao je pravo na početni (…)
