Od 7. oktobra 2023. odvija se najgore poglavlje dugotrajnog stradanja palestinskog naroda. Još gore od Nakbe iz 1948. godine. Ovaj arapski izraz – nakba, što znači „katastrofa” – odnosi se na ono što se danas uobičajeno naziva „etničkim čišćenjem”. Današnja katastrofa ima i karakter genocida; da bi se imenovala nesreća koja pogađa Palestinu, potreban je još snažniji arapski termin: karitha. Ali Izrael ne odustaje od etničkog čišćenja dok ubija deo stanovništva Gaze, bilo na Zapadnoj obali, bilo unutar same enklave. Nakon što „Gaza bude potpuno uništena“, kako je 6. maja izjavio izraelski ministar finansija Becalel Smotrič na konferenciji održanoj u koloniji Ofra, „civilno stanovništvo će biti poslato (...) na jug, a odatle će početi da odlazi u velikom broju ka trećim zemljama“.
U toj pretnji Donald Tramp vidi priliku da pridobije arapske saveznike za ažuriranu verziju „dogovora veka“, koji su 2020. odbacili. Naspram perspektive etničkog čišćenja, ovaj plan koji predviđa osnivanje okrnjenog entiteta nazvanog „Država Palestina“ mogao bi se učiniti kao manje zlo.
Saudijska Arabija bi se tako pridružila Bahreinu, Ujedinjenim Arapskim Emiratima i Maroku – a pre njih Egiptu i Jordanu – u normalizaciji odnosa s Izraelom. To bi američkom predsedniku i izraelskom premijeru Benjaminu Netanjahuu donelo simboličan uspeh kojim bi mogli da se pohvale, ali koji ništa ne rešava u suštini. Budućnost Bliskog istoka tako ostaje sumorna, u skladu s opštim stanjem međunarodnih odnosa.
Oni se, međutim, nisu počeli urušavati tek povratkom Donalda Trampa u Belu kuću. Kako piše novinarka Mišel Goldberg u New York Times-u: „I pre nego što je Tramp stupio na dužnost, ‘međunarodni poredak zasnovan na pravilima’ bio je ozbiljno narušen, dobrim delom zbog saučesništva Džoa Bajdena u uništenju Gaze“. I zaista, kako primećuje sociolog Jagil Levi, „Tel Aviv bi se, kao i ranije, uzdržao od pokretanja kopnene operacije da nije prethodno dobio međunarodnu legitimnost da nanosi štetu civilima u enklavi“. To posebno važi za one zemlje koje imaju realnu moć da utiču na Izrael, a pre svih za njegovog glavnog saveznika još od kraja šezdesetih, Sjedinjene Države. No umesto da pokušaju da obuzdaju svog saveznika, američke vlasti su se (bar tokom prvih meseci) sa zanosom uključile u prvi zajednički američko-izraelski rat, iako bez neposrednog učešća trupa u bombardovanju Gaze.
Revnosna podrška koju je Džozef Bajden pružao Izraelu prvenstveno je ideološke prirode. Još izraženije nego u slučaju Donalda Trampa, čiji je prvi mandat nadmašio dotadašnji dvostranački konsenzus u SAD-u. Iako je kao demokrata obećavao da će poništiti proizraelske mere svog republikanskog prethodnika, Bajden je tu politiku nastavio, pa čak i nadmašio svojim bezrezervnim podržavanjem produžene ofanzive na Gazu.
To, međutim, nije trebalo da iznenadi. Još pre demokratskih predizbora 2020. godine, novinar Piter Bajnart je u opširnom i dokumentovanom članku u časopisu Jewish Currents (27. januar 2020) upozorio na „zabrinjavajući dosije Džoa Bajdena u vezi sa Izraelom“. Osvrnuo se, između ostalog, na početak mandata Baraka Obame, kada je Bela kuća pokušala da izvrši pritisak na Benjamina Netanjahua radi očuvanja mogućnosti palestinske države. Bajden je, tada kao potpredsednik, bio taj koji se najviše angažovao u odbrani izraelskog premijera.
„Niko nije više pomogao Izraelu od mene“
Usred izraelsko-arapskog rata 1973. godine, Ričard Nikson je privatno rekao američkom jevrejskom biznismenu Leonardu Garmenu: „Ja sam cionista. Nije potrebno biti Jevrejin da bi se bio cionista.“ Tokom svoje predsedničke karijere, Bajden je više puta javno ponovio tu izjavu. Godinu dana nakon napada 7. oktobra 2023, dok je genocidna priroda ofanzive na Gazu već bila uočena i od strane istaknutih organizacija za ljudska prava, aktuelni predsednik se hvalio: „Nijedna administracija nije više pomogla Izraelu od mene. Nijedna. Nijedna. Nijedna“.
Stav Džozefa Bajdena dodatno je zaoštren traumatskom prirodom napada Hamasa. Kod zapadnih posmatrača, inače osetljivih na stradanja sebi sličnih, slike masakra izazvale su ono što bismo mogli nazvati narcističkom saosećajnošću. U kombinaciji sa kompleksom krivice u zemljama zapadne Evrope – naročito u Nemačkoj, Austriji, Francuskoj i Italiji – koje su počinile ili omogućile nacistički (…)
