Neuspeh pregovora o statusu Kosova, vođenih u februaru 1999. godine, otvorio je put za bombardovanje Jugoslavije koje je usledilo u narednim mesecima pod vođstvom NATO-a. Ali, da li je taj neuspeh bio unapred isplaniran, kao rezultat nepopustljivosti američke diplomatije?
Početkom leta 1998. godine, američki izaslanik Ričard Holbruk doputovao je u Beograd, u pratnji svog pomoćnika Kristofera Hila, sa zahtevom da predsednik Slobodan Milošević započne pregovore s predstavnikom albanske zajednice na Kosovu, Ibrahimom Rugovom. Pregovarači koje je imenovao Beograd smestili su se u glavni hotel u Prištini i dugo čekali da im se sagovornici pojave. Na kraju, susret između predsednika Miloševića i Rugove održan je u Beogradu, ali nije doveo do političkog dogovora.
Ne čekajući da se strane uopšte sastanu, Holbruk je svom zameniku Hilu poverio izradu predloga političkog rešenja. Ključni principi tog rešenja postavljeni su pre bilo kakvih drugih koraka: granice Jugoslavije ostaju nepromenjene, kako se ne bi stvorio presedan koji bi mogao biti iskorišćen za dovođenje u pitanje granica drugih zemalja u regionu, pre svega Makedonije; Kosovu bi bila dodeljena „suštinska autonomija“, koja bi mu u praksi dala sve unutrašnje nadležnosti jedne države; pokrajinu bi okupirale snage NATO-a kao garanti sprovođenja dogovorenih odredbi. Ukratko, arhitektura plana koji će kasnije biti predstavljen u Rambujeu već je bila sadržana u ovom dokumentu koji je izradio Hil.
Nakon masakra u selu Račak, 15. januara 1999. godine, vlade zemalja Kontakt grupe – SAD, Velike Britanije, Nemačke, Francuske, Italije i Rusije – objavile su da će zajedno formulisati političko rešenje krize i dogovorile su se oko deset principa koji su trebali da čine osnovu predloga upućenog dvema stranama.
Tih deset principa bili su: hitna obustava nasilja i poštovanje primirja; mirno rešavanje krize dijalogom; prelazni period od tri godine, nakon kojeg bi usledilo trajno rešenje; zabrana (…)
