Legitimitet Saveta bezbednosti odavno se dovodi u pitanje. Razlog za to je status stalnog člana, doživljavan kao ostatak jedne davno prošle epohe, i pravo veta, koje se smatra privilegijom potpuno nepovezanom sa savremenim geopolitičkim odnosima snaga. Ali da li je ikakva reforma uopšte moguća?
Za predsednika Frenklina Delanoa Ruzvelta bila je to noćna mora: mogućnost da Kongres Sjedinjenih Država odbije da ratifikuje osnivanje Ujedinjenih nacija (UN), čiji je on bio jedan od glavnih inicijatora. Taj rizik bio je stvaran, jer je jedan od njegovih prethodnika, Vudro Vilson, već doživeo sličan neuspeh četvrt veka ranije, i to uprkos važnoj ulozi koju je imao u osnivanju Društva naroda. Američki parlamentarci i danas se drže klasične teorije prema kojoj niko – ni međunarodno pravo, ni bilo kakva multilateralna organizacija – ne može zameniti narod u definisanju zakona. Tako je otvorena rasprava: koje mesto dodeliti ovom zametku institucionalizovanog međunarodnog društva?
Iz tog bolnog rađanja, Ujedinjene nacije ponele su osnivačku ambivalentnost. Kako ne bi otuđio Kongres, predsednik Ruzvelt insistirao je da najmoćnije zemlje – pobednice u ratu – dobiju pravo veta, što Staljinu nije teško palo da prihvati. Kako bi se sačuvao privid ravnoteže – da Evropa dobije svoje mesto, a ne zaboravi se ni Azija – to pravo prošireno je na još tri države: Ujedinjeno Kraljevstvo, Francusku i Kinu. Tako je rođen „klub petorice“, stalnih članica Saveta bezbednosti (tzv. P5). Na taj način legalizovana je nejednakost u moći, a svaka važna multilateralna odluka postala je uslovljena slobodnom voljom najmoćnijih, koji su suvereno odlučivali da li će je prihvatiti i sprovesti. Multilateralizam se tako rodio mrtav... Bilateralizam i njegove proizvoljnosti bili su formalno prevaziđeni, kolektivna bezbednost stupila je na scenu, ali prošlost nije iščezla: kroz P5, igra moći koja je bila isterana na vrata, vratila se kroz prozor.
Razvoj konteksta dodatno je pogoršao polazne postavke. Tokom Hladnog rata, pravo veta postalo je uobičajeno sredstvo sukoba među „velikima“. Nakon nestanka SSSR-a, većinu rezolucija pisale su zapadne sile, dok su Rusija i Kina bile svedene na pasivnu ulogu. Bilo da ga posmatramo kao poprište sukoba ili kao klub državne aristokratije, Savet bezbednosti igra ulogu daleko od projekata večnog mira... Pogotovo što ono što je važilo u Ruzveltovo vreme više ne odgovara današnjem svetu: broj članica porastao je sa 51 na 193; svet više nije evroamerički, već se sve više pomera ka globalnom Jugu.
U toj situaciji ideal multilateralizma lako se suprotstavlja njegovoj stvarnosti, koju održava podmazana mašinerija konzervativne moći. Moglo se pretpostaviti da bi nekadašnje poražene sile mogle da izađu iz svog svojevrsnog čistilišta: Japan, treći finansijski donator UN, ili Nemačka, treća (…)
