Dana 12. februara 2025, američki sekretar za odbranu Pit Hegset započeo je mirovne pregovore o Ukrajini. Odmah je pristao na dva ključna zahteva Moskve: da se Kijevu ne dozvoli pridruživanje Severnoatlantskom savezu (NATO) i da se priznaju „nove teritorijalne realnosti“, odnosno ruska aneksija četiri ukrajinske oblasti i Krima.
Da li se zatvara geopolitička era započeta posle Drugog svetskog rata? Kada Sjedinjene Države saopštavaju da neće pružiti bezbednosne garancije ni Ukrajini, ni evropskim trupama koje bi se eventualno rasporedile na njenoj teritoriji radi sprovođenja primirja, Donald Tramp neminovno baca senku sumnje na američku solidarnost u slučaju napada na teritoriju neke članice NATO-a. Bez svoje bezbednosne komponente, transatlantska veza ličila bi samo na odnos zavisnosti.
Ipak, SAD su uložile prosečno 35,3 milijarde dolara godišnje u Ukrajinu od 2022. godine, daleko više od 3 do 5 milijardi dolara koje je Vašington godišnje dodeljivao Izraelu pre 7. oktobra 2023, i skoro polovina godišnjih vojnih izdataka za Avganistan između 2001. i 2019. godine, kada se finansirala direktna vojna okupacija i operacije. Nivo podrške Ukrajini kreće se, dakle, između pomoći istorijskom savezniku na Bliskom istoku i angažovanja trupa na terenu u sopstveno ime.
Ali Donaldu Trampu to ne znači mnogo: rat u Ukrajini nije rat Sjedinjenih Država, već isključivo rat njegovog bivšeg rivala Džozefa Bajdena.
Očigledno je da je značaj zapadne pomoći naveo Kijev na pogrešne zaključke i podstakao ga da odbije pregovore. Proleća 2022, čak i pre nego što je dobio vojnu pomoć Zapada, ukrajinski otpor može se pohvaliti time što je osujetio pokušaj Kremlja da promeni režim i minimalizovao teritorijalne gubitke. Nakon četiri nedelje borbi, strane u sukobu bile su blizu postizanja sporazuma. Ali Kijevu su bile potrebne bezbednosne garancije sa Zapada, koje su mu uskraćene. Umesto toga, stiglo je oružje.
Neko vreme delovalo je da je ta opklada isplativa. Nakon prve kontraofanzive, Kijev je u novembru 2022. povratio grad Herson na desnoj obali Dnjepra. Nastupa euforija. Reč „pregovori“ postaje tabu. Ne slagati se sa ukrajinskim ciljevima – tj. vraćanje na granice iz 1991. silom – izjednačavalo se s paktiranjem sa đavolom. Zapadni mejnstrim mediji pozdravljaju ukaz iz oktobra 2022. kojim se zabranjuju pregovori s Vladimirom Putinom, koga treba izvesti pred međunarodni sud za ratne zločine.
Druga ukrajinska kontraofanziva iz juna 2023. završava se potpunim neuspehom. Kroz medije, američke vlasti izražavaju nezadovoljstvo: prema njihovom tumačenju, Kijev je previše štedeo svoje vojnike, oslanjajući se na taktičke napade duž linije fronta, umesto na masovno slanje vojnika preko ruskih minskih polja u pokušaju da probije protivničke linije i preseče kopneni koridor između Rusije i Krima. Pod pritiskom Vašingtona, Kijev u aprilu 2024. snižava starosnu granicu za regrutaciju sa 27 na 25 godina, ali u decembru odbija da je spusti na 18. Opklada utemeljena na zapadnim pritiscima tragično je propala. Ljudski trošak – stotine hiljada mrtvih i ranjenih – nije ništa doneo, kao ni žrtve koje je društvo podnelo.
U istom periodu, Rusija beleži obrt u svoju korist. Početak njene „specijalne vojne operacije“ bio je fijasko: ruska obaveštajna (…)
