Početkom 20. veka britanski pisac Norman Anđel tvrdio je da je rat besmislica sa stanovišta ekonomije: nijedna država, govorio je, ne bi svesno krenula u sukob kada bi shvatila koliko bi time izgubila u trgovinskoj razmeni. Prvi, a zatim i Drugi svetski rat razbili su tu tezu u paramparčad. Ipak, ona je nastavila da živi.
U svom eseju Velika iluzija, objavljenom 1910. godine, Anđel je zastupao ideju da je među evropskim ekonomijama uspostavljena takva međuzavisnost da bi opšti rat predstavljao katastrofu za sve strane. Rat bi uništio ekonomske sinergije i doveo do bankrota i pobednike i poražene. Bio je svestan da se ta tvrdnja može učiniti paradoksalnom, i nije bežao od tog zaključka.
U tome se krila i specifičnost njegove pozicije: Anđelov pacifizam bio je racionalistički. Za razliku od ranijih mirotvoraca, on nije tvrdio da je rat moralno zlo, već da je racionalno besmislen. Svoj argument je potkrepljivao dodatnim primerima: male države koje su ostajale po strani od velikih geopolitičkih nadmetanja — poput Švajcarske, Belgije, Holandije ili Švedske — bile su, tvrdio je, ekonomski prosperitetnije, iako nisu imale značajne vojne kapacitete, niti su bile direktno ugrožene od moćnijih suseda. Ni teritorijalne aneksije, pokazalo se, nisu donosile dobit, kako su to ilustrovale pruske aneksije Šlezvig-Holštajna 1866. i Alzasa i Lorene 1871. godine.
Da li je to značilo da je rat postao nemoguć? Iako je to snažno sugerisao, Anđel nikada nije potpuno isključio tu mogućnost. Ali i kada bi do rata došlo, uveren je bio da će biti kratak. Njegove ideje naišle su na ogroman odjek. Glavni urednik Financial Times-a tada je zapisao: „Čini mi se da je gospodin Norman Anđel danas postigao gotovo potpuno jedinstvo u javnom mnjenju.“
Uspesi njegove knjige prevazilazili su klasne, političke i nacionalne podele. I sam Žan Žores svedočio je o tom uticaju s govornice francuske Narodne skupštine, u jednom od svojih najvažnijih govora o (…)
