Svake godine 7. aprila, Ruanda odaje poštu za više od 800.000 ljudi – pretežno Tutsija, ali i Hutua koji su se suprotstavili ekstremističkom režimu – ubijenih 1994. godine pred ravnodušnim pogledom ostatka sveta. U reportaži Le Monde diplomatique iz 2000. godine beleženi su pokušaji njenih stanovnika da, uprkos traumi, ponovo uspostave život.
U Kigaliju vlada čudna tišina. Nekolicina vojnika, naoružanih mitraljezima, luta naokolo s izrazom lica koji istovremeno odaje sumnju i dosadu. Kao i u svim afričkim gradovima, deca s ulice dozivaju belce (musungu, na jeziku kinjaruanda) tražeći novac. U radnjama, ljudi se tiskaju da bi na televiziji gledali fudbalske utakmice. Ali izgubljeni pogledi stanovnika i tišina koju u početku zapaža svaki posetilac, postepeno ga vraćaju u 1994. godinu. Kao da mrtvi izbijaju iz zemlje. Nevidljiv, genocid i dalje progoni svaku savest.
„Svaki muškarac, svaka žena u Ruandi, ostrvo su koje lebdi iznad praznine“, objašnjava jedan lik iz predstave Telo i glas, reči-rizomi, prvi put izvedene u Kigaliju 28. maja 2000. Šest godina nakon pokolja, više nema vidljivih tragova nasilja koje je, između aprila i jula 1994, opustošilo ovu zemlju sa sedam miliona stanovnika. Ipak, „leševi su pokrivali ulice, zemlja je zaudarala na krv, otvarali ste vrata i stotine tela padale su vam pod noge“, priseća se Alfonse, ruandski lekar koji se, nakon izgnanstva u Francuskoj, vratio u Kigali dva meseca posle događaja.
U samo nekoliko godina, ova malena država u afričkom regionu Velikih jezera potpuno je promenila svoj izgled. Karol, mlada glumica, svedoči da su se, šest meseci nakon masakra, ljudi bacili na obnovu s frenetičnom energijom: „Radili su po šesnaest sati dnevno. Trebalo je obnoviti administraciju, očistiti ulice, pobrinuti se za preživele.“ Zemlja zrači izuzetnom životnom snagom, premda se masovne grobnice još uvek slučajno otkrivaju, osim kad neki od 120.000 zatvorenika ne pokaže vlastima (…)
