Nekoliko dana nakon što je Donald Tramp po drugi put položio predsedničku zakletvu — pod blagonaklonim pogledima oligarha iz Silicijumske doline — papa Franja je upozorio na opasnosti „dezinformisanja“. „Suviše često“, primetio je poglavar Katoličke crkve, „komunikacija pojednostavljuje stvarnost kako bi izazvala instinktivne reakcije“. Možda se ne možemo uzdržati osmeha pri pomisli da baš Katolička crkva — koja propoveda Bezgrešno začeće, vaskrsenje mrtvih i pretvaranje vode u vino — predvodi borbu za istinu, ali ovu dijagnozu dele široki slojevi intelektualne i medijske javnosti.
Od referendumske pobede Bregzita u junu 2016, poplava naslova o „lažnim vestima“ i „post-istini“ u suštini se vrti oko istog narativa, uz manje varijacije: algoritmi, koji favorizuju viralnost, sukob i zatvorene zajednice istomišljenika, pojačavaju naše kognitivne pristrasnosti i podstiču širenje lažnih informacija na račun „činjenica“. Na taj način, javna sfera navodno se rascvetala u bezbrojne „plemenske“ mehure, zatvorene u sopstvene medijske svetove: univerzitetski radnici i otporni na TikTok okupljaju se na Blueskyu, dok neofašisti grme sa mreže X.
Svaka politička struja ima svoj Jutjub kanal i Instagram nalog. U takvoj konfiguraciji, sposobnost za argumentaciju, slušanje i razrešavanje sukoba putem razuma postepeno ustupa mesto digitalnom građanskom ratu koji podgrevaju političke ambicije nekolicine milijardera. Glavna žrtva? Istina. Tačnije, naše sposobnosti da razlikujemo istinu od laži.
Taj preokret, prema ovom tumačenju, proizveo je dva značajna pomaka. Prvi je precizno opisao američki novinar Met Tajbi: politika je „prestala da bude stvar ideologije; postala je pitanje informacija“, a „naš odnos prema činjenicama danas je sličan našem odnosu prema robi: tržište činjenica“. U savremenoj javnoj sferi više se ne sukobljavaju ideje, već same činjenice. Njihova vrednost raste ili pada u zavisnosti od toga koliko pažnje mogu da privuku na digitalnim platformama. Tržište je, dakle, osvojilo javni prostor: istinito je ono što se bolje prodaje.
Druga velika promena ogleda se u tome što su društvene mreže omogućile laicima pristup prostoru koji je do tada bio rezervisan za profesionalne eksperte, čime je razbijen monopol koji su tradicionalni mediji dugo ljubomorno čuvali. U takvoj situaciji, sve češće se čuju pozivi na regulaciju, sa ciljem da se ponovo uspostavi hijerarhija znanja i zaštite građani od laži.
Preokrenuti uobičajeno objašnjenje
Iako ovakva objašnjenja sadrže delić istine, ona ostaju duboko nezadovoljavajuća. Pre svega zato što preuveličavaju uticaj dezinformacija na savremene političke procese. Prekomerna pažnja posvećena je navodnoj ulozi ruskih lažnih naloga tokom izbora Donalda Trampa 2016. godine, iako je njihov sadržaj predstavljao svega 0,004 % svega što su korisnici Fejsbuka videli tokom te predsedničke kampanje. Još šire gledano, kako pokazuje studija objavljena u uglednom časopisu Nature neposredno pred Trampov drugi mandat, nepouzdani sadržaji činili su 5,9 % poseta informativnim sajtovima tokom 2016. Ali, kada se u računicu uključi i televizija, ti sadržaji čine svega „0,1 % medijskog režima američkih građana“.
Još zanimljivije: prema istraživanju objavljenom u Science, konzumaciju tih lažnih informacija uglavnom treba pripisati maloj grupi birača koji već imaju izraženo ekstremne stavove. Na Tviteru je svega 1 % korisnika bilo izloženo 80 % svih „lažnih vesti“. Drugim rečima, nisu bili obmanuti informacijama na koje su slučajno naišli, već su aktivno tražili sadržaj koji bi potvrdio ono u šta su već verovali.
Većina literature posvećene „dezinformacijama“ zapravo prikriva jednu ključnu pretpostavku: da su ljudi imali pristup „pravim“ informacijama, Ujedinjeno Kraljevstvo bi i dalje bilo članica Evropske unije, a američki predsednik bi ostao demokrata. Da su umesto mreže X čitali New York Times, tok istorije bi, veruje se, bio drugačiji. Ovakav pristup polazi od stava da dobro informisana osoba ne može želeti izlazak iz Unije niti zagovarati protekcionizam. Drugim rečima, svako (…)
