Betonska konstrukcija duž železničkih šina, fasade od stakla i čelika. Poštari su je zvali „Nansi stanica“. Nekadašnje glavno poštansko čvorište, napušteno 2006. godine, sada stoji preuređeno kao industrijska zgrada u samom centru grada. Gradske vlasti su ga transformisale u poslovni prostor: „Na devedeset minuta od Pariza“, „na jedan minut hoda od TŽV stanice“, „dinamična i privlačna destinacija za održavanje kongresa“. Upravo je tu, od 13. do 15. juna, održano 81. izdanje kongresa Socijalističke partije (PS).
Kada su partijski funkcioneri stigli u petak pre podne, vrućina je bila nesnosna. Već pri izlasku iz voza, skinuće sakoe. Funkcionerke nose elegantne letnje haljine. U ritmu točkića kofera, svi se upućuju ka impozantnom Centru Pruve. Pokretne stepenice vode kroz tri nivoa sajamskih hala, amfiteatara i belog, zaobljenog belvedera.
Godine 1907, Nansi je prvi put bio domaćin partijskom kongresu — tada Sekcije francuske Radničke internacionale (SFIO) (nazif francuske Socijalističke partije do druge polovine XX veka, prim. prev) — u zgradi „Narodnog doma“. Reljefi na fasadi, koja je i dalje u vlasništvu sindikata CGT, prikazuju zajedničku snagu rada i misli. Ostaje pitanje: koliko današnjim socijalistima ta alijansa još znači?
To pokušavamo da saznamo tokom dvodnevnog simpozijuma, daleko od vreve sveta. Kongres, sa svojom liturgijom i pravilima, sada se odvija po novom obrascu uvedenom 2010: glasanje o programskim tekstovima i izbor prvog sekretara obavljaju se pre samog kongresa (generalni, ili u rečniku francuskih socijalista, prvi sekretar, najviša je politička funkcija u partiji, prim. prev), koji je izgubio svaki politički zaplet. Sve manje članstva, još manje istinskih kolektivnih rasprava, gotovo nimalo velikih govora: „Kongres je za novinare“, upozorio nas je politikolog Remi Lefevr. „A oni više i ne dolaze.“
Petak, 14:30 — desetak novinara okuplja se na pres-konferenciji koju na galeriji organizuje Johana Rolan, gradonačelnica Nanta i zamenica prvog sekretara. Dok plenarne rasprave još nisu ni počele, iznosi standardne formulacije: tekst sadašnjeg rukovodstva (TO A) dobio je najviše glasova; zatim je stari prvi sekretar Olivije For osvojio većinu u odnosu na Nikolaa Majer-Rosinjoa (TO C); sada treba ujediniti PS i pomiriti levicu „od Gliksmanovih do Rufanovih pristalica“…
Umesto u plenarnoj sali, predstavnici različitih struja (TO) veći deo kongresa provode u zakulisnim dogovorima — raspodela funkcija — ili u medijima — borba za narativ. Struja Borisa Valoa (TO B) ponavlja da se partija mora okupiti oko ideje „odrobovljavanja tržišta“, dok struja TO C insistira: nikad više saveza sa Nepokornom Francuskom (LFI).
Poslanik Artur Delaport govori o „zdravom ritualu u jednoj demokratskoj organizaciji. Kreće se od baze. U federacijama se već nedeljama ozbiljno radilo.“ Taj bliski saradnik Olivijea Fora govori čak i o „intelektualnoj stimulaciji“. Ali, kako i sam priznaje, u Nansiju je „kuhinja“ potisnula „veseli socijalizam“ kojem se nada. „Znate, mene LFI uopšte ne zanima“, izustiće, iscrpljen, na pres-konferenciji u nedelju. A kada (…)
