Iz dana u dan Bliski istok tone sve dublje u haos, a mogućnost nuklearnog incidenta više ne pripada sferi neosnovanog katastrofizma. Odlukom da pokrene masovni vazdušni napad na Islamsku Republiku Iran, izraelski premijer Benjamin Netanjahu nije samo pokazao doslednost u svojim namerama. On je pre svega dodatno podigao tenzije u regionu i započeo novi rat za koji su čak i u Vašingtonu — savezničkom i pokroviteljskom centru izraelske moći — tvrdili da ga ne žele.
Posle kratkog oklevanja američkog predsednika Donalda Trampa, Sjedinjene Države su se i same uključile u napade na Iran, koristeći strateške bombardere i projektile usmerene na nuklearna postrojenja u Teheranu. Iran je uzvratio udarom na američku bazu u Kataru. Što se tiče primirja, ono će trajati onoliko koliko bude odgovaralo Netanjahuu. Tel Aviv računa na američku vojnu moć kako bi uništio podzemne iranske nuklearne i vojne objekte. Istovremeno, Izrael nema logističke kapacitete za kopnenu invaziju na Iran — što bi zahtevalo dug i rizičan prolazak kroz Siriju i Irak — za razliku od onoga što je mogao da preduzme proteklih meseci u Libanu.
Osim unutrašnjepolitičkih kalkulacija u SAD, neodređenost američke pozicije proističe i iz nejasnoća oko stvarnih namera Benjamina Netanjahua. Dok njegova vojska nastavlja da razara Gazu — u kojoj broj poginulih prelazi 60.000, a većina stanovništva gladuje zbog surove blokade — izraelski premijer tvrdi da želi da spreči Iran da razvije nuklearno oružje. Taj opsesivni narativ ponavlja se već dvadeset godina, bez pouzdanih dokaza koji bi ga potkrepili.
Neposredno pre početka sukoba, Vašington i Teheran vodili su pregovore u Omanu o sporazumu kojim bi se ograničio iranski nuklearni program. Suprotno tvrdnjama Netanjahua, ni američke službe, ni Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA) ne raspolažu dokazima da je Iran na pragu izrade nuklearne bombe. Tačno je da IAEA u svom izveštaju od 31. maja navodi da su zalihe obogaćenog uranijuma u Iranu dostigle koncentraciju od 60 odsto — što je dve trećine od potrebnih 90 odsto za izradu bojeve glave — ali to još ne znači da Iran ima tehničke i vojne kapacitete da taj materijal iskoristi. Potrebne su i inženjerske kompetencije i brojne simulacije pre nego što bi se došlo do faze stvarnog testiranja. Ako zanemarimo „eksperte“ koje već decenijama angažuju izraelske i zapadne medijske strukture — i koji tvrdoglavo ponavljaju da je Iran „na samo nekoliko meseci od nuklearne bombe“ — većina ozbiljnih stručnjaka procenjuje da bi Teheranu za tako nešto bilo potrebno između jedne i pet godina. Na saslušanju pred Kongresom 25. marta, direktorka američke Nacionalne obaveštajne službe, Tulsi Gabard, priznala je da je Iran značajno unapredio svoje konvencionalne balističke kapacitete, ali je jasno odbacila tvrdnju da je zemlja uključena u izradu nuklearnog oružja. Nepuna dva meseca kasnije, Donald Tramp ju je grubo demantovao.
Treba podsetiti da je Islamska Republika Iran oduvek tvrdila da razvija isključivo civilni nuklearni program, istovremeno kategorično negirajući bilo kakvu nameru da se domogne atomske bombe. Još 2003. godine, vrhovni verski vođa Ali Hamenei izdao je fetvu — pravnu odluku koja je 2005. i zvanično potvrđena — kojom se zabranjuje upotreba oružja za masovno uništenje, (…)
